Крах наметљивог мултикултурализма

Пут Париза за који дан кренуће нови амбасадор Србије при Унеску – др Дарко Танасковић. Професор и наш најпознатији оријенталиста, који је осим на Филолошком факултету у Београду предавао и у Сарајеву, Скопљу, Риму и Паризу, а од 1995. члан је Европске академије наука и уметности говори шест језика, аутор је преко 700 научних радова и десетине књига. Од 2010. члан је Спољнополитичког савета Министарства спољних послова, а од 2013. председник Савета Дипломатске академије „Коча Поповић” при Министарству спољних послова. Након службе у Азербејџану, Турској, при Ватикану и Малтешком витешком реду, представљаће нас у овој важној организацији. Коинциденција је да она ове године слави седам деценија постојања.

Чини се да код нас о Унеску не постоји права слика и да се све везује за културу и наслеђе на Косову и Метохији. Је ли могуће то тако уско посматрати?

Унеско је скраћеница за Организацију Уједињених нација за просвету, науку и културу, у енглеској језичкој верзији. Дакле, јасно је да се изузетно разуђена делатност ове међународне организације не односи само, па ни првенствено, на културу. У нас је, из више разлога, распрострањена представа о томе да се Унеско претежно бави темама из домена културе. С једне стране, сарадња наше државе с Унеском највидљивија је у тој области, док је у другима засад, нажалост, укупно узевши, недовољно исказана. Затим, национални, политички и цивилизацијски приоритет залагања за заштиту наших угрожених средњовековних културних и духовних споменика на КиМ, који остаје средишњи и трајни задатак у сарадњи с Унеском, учинио је да се пажња јавности усредсреди само на тај сегмент деловања. Ово, међутим, никако није добро ни са аспекта потенцијалне успешности у извршавању тог основног задатка, јер бисмо једино развијањем диверзификоване сарадње са већим бројем страних партнера у осталим областима надлежности Унеска, укључујући и културне, могли рачунати на њихову спремност да испоље више разумевања за ово вишеструко осетљиво питање од нашег виталног интереса.

Сматрате да би у Унеску требало да се представимо конкретним пројектима, јер у супротном и поред одличних дипломатских контаката неће моћи ништа да се уради на пољима која су нама важна?

Наравно, да би сарадња Србије с Унеском била продуктивна нужно је наступити с конкретним и, што је нарочито значајно, адекватно и свестрано припремљеним пројектима, јер се форуми и стручна тела Унеска у процени иницијатива и пројеката држава чланица руководе крајње прецизним и разрађеним пропозицијама, тако да се често догађа да неки предлози активности буду одбачени из чисто формалних разлога. Како кандидатура увек има знатно више од могућности прихватања, важно је унапред избећи те разлоге. А политичких ће, наравно, увек бити...

Помињете заштиту животне средине. То је и посебно поглавље за приступање ЕУ. Многи сматрају да крећемо од нуле, да на том пољу ништа нисмо урадили?

Проблематика заштите животне средине и природних богатства избија у сам врх приоритета којима Унеско плански посвећује пажњу, сада и у контексту усвојених средњорочних циљева УН, међу којима се нарочито инсистира на одрживом развоју у свим његовим димензијама, од еколошке до културне. Не бих рекао да у области заштите животне средине, укључујући природна богатства, крећемо баш од нуле. Током припрема за одлазак у Париз запазио сам да се, рецимо, у Министарству пољопривреде и у Заводу за заштиту природе веома озбиљно ради на програмима из ове области. Исто важи и за међународну сарадњу у области хидрологије. Има и прилично локалних иницијатива, али недостају боља институционална координација и, што је хронична бољка, средства. Има пројеката који су већ регистровани у Унеску, а и неких који се припремају, рецимо у области заштите нематеријалног културног наслеђа, где је недавно у Унескову листу уписан и наш првенац – крсна слава. Неке пројекте Србија кандидује заједно са суседним и другим државама.

Рекли сте да је у овом тренутку кључно формирање Националне комисије при Унеско. Која је њена функција?

Хитно формирање Комисије за сарадњу с Унеском главни је системски и институционално-организациони предуслов за деловање према овој организацији. Тренутно је рад Комисије блокиран. Досадашњи председник је разрешен дужности, а генерални секретар је отишао у дипломатско представништво у иностранство. Комисија је важно саветодавно тело владе, има међуресорни карактер, њени чланови морају бити истакнути стручњаци у области просвете, науке и културе, пожељно је да у стручном погледу буде што независнија, а да је, као и до сада, оперативно у административно-техничком смислу подржава Министарство спољних послова, надлежно за сарадњу Србије с међународним организацијама.

Колико је наша позиција у овој организацији тренутно јака, колику специфичну тежину имамо данас?

Релативна позиција сваке државе у свим међународним организацијама одраз је њеног актуалног међународног положаја, с тим што у Унеску, с обзиром на природу поља деловања ове организације, можда има нешто мало више маневарског простора него у чисто политичким организацијама.

Када помињемо политику, мултикултурални пројекат европске заједнице, евидентно је, наилази на проблеме. Поменимо пораст популарности популистичких партија, протесте против имиграната у Немачкој, позиве из Израела за исељење Јевреја из Француске, посебно након догађаја у вези са масакром у магазину „Шарли ебдо”. Како на то гледате?

Мислим да је, стицајем превасходно глобализацијских фактора, реална мултикултуралност, својствена свим људским друштвима, угрожена наметљивим идеолошким мултикултурализмом, за који нема стварног покрића у смеру кретања социјалних, економских и духовних токова, како у Европи тако и у свету. Такав мултикултурализам је неминовно доживео крах.

Боравећи недавно у Београду француски филозоф Ален Бадју рекао је да је у Европи, у Француској посебно, на сцени културни расизам, усмерен против других култура, религија, обичаја, да се јавља опасан облик мишљења – да је само наша култура најбоља, а да странци доносе све лоше. Да ли бисте сте се сложили са њим да је на делу својеврсни рат идентитета?

Бадју је дао симптоматску дијагнозу, али не и етиологију опасне социопсихолошке појаве која прети великим потресима. На делу није „рат идентитета”, већ ескалација сукобљавања дубински, вредносно дезоријентисаних људских заједница поремећених идентитета.

----------------------------------

„Викиликс” о Зорици Томић

Претходни амбасадор Србије при Унеску била је др Зорица Томић, која је крајем 2013. опозвана са тог места. Остало је забележено да је једна је од ретких јавних личности која је америчкој администрацији имала обичај да иза затворених врата говори оно исто што је заступала и јавно. О томе на „Викиликсу” постоји депеша америчког амбасадора, њеног тадашњег колеге, који је, преносећи детаље њиховог разговора, говорио о њеној решености да се бори за српско наслеђе на Космету и жељи да је његова администрација подржи у јавним напорима да обезбеди „политички неутралну позицију” Унеска када је у питању та тема.