Хашка тачка на део прошлости

С разлогом је у последње време ишчекивана коначна одлука Међународног суда правде у случају тужбе и противтужбе за повреду одбредаба Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. За општу јавност одлука је била непознаница, али за стручну јавност прилично сигурно се могао донети закључак да ће обе стране бити ослобођене одговорности за повреду ове конвенције.

Разлози за то су различити и могу се сврстати у правне и политичке. Са правне стране, тужбени наводи Хрватске против Србије у великом делу односили су се на догађаје који су се одиграли пре 27. априла 1992. године, а СРЈ је тек тада конституисана и може се сматрати обавезна члановима Конвенције. У том делу је пресуда Међународног суда била јасна: нема одговорности касније наследнице Србије. Суд је оценио да су напади на Вуковар уследили као природна реакција на проглашење независности Хрватске и да Хрватска није успела да докаже постојање геноцидне намере. Суд је веома негативно оценио велики део доказног материјала који је поднела Хрватска у виду непотписаних записника, а указао је и на то да оптужница против председника Милошевића за евентуални геноцид у Хрватској пред ад хок судом никада није ни подигнута. Овде је, такође, важно истаћи и да пред ад хок судом у Хагу није била донета нити једна пресуда за геноцид у смислу индивидуалне кривичне одговорности, па је било разумно очекивати да ће и Међународни суд правде закључити да није било геноцида од стране држава.

Са друге стране, Међународни суд је, такође, нашао да ни Хрватска није одговорна за повреду одредаба Конвенције упркос многобројним доказима које је Србија презентовала суду, а најпре се мисли на „транскрипте са Бриона”. Судско веће је оценило да, иако је тада заседао највиши војни врх Хрватске и иако је тада донет план спровођења операције „Олуја”, која ће уследити, то није довољно да се докаже постојање геноцидне намере као долус специјалис неопходног услова за постојање геноцида. Суд је исправно закључио да је на подручју Српске Крајине дошло до етничког чишћења, уништавања имовине и страдања цивила, али је закључио да то може бити геноцид само ако и стварно доведе до истребљења групе у целини. То се, по мишљењу Међународног суда, у случају Хрватске није догодило. Велики проблем представља чињеница да етничко чишћење као такво није радња извршења геноцида (актус реус), већ су то према члану 2. Конвенције: „убиства чланова групе, узроковање тешких телесних или менталних повреда члановима групе, намерно подвргавање групе таквим животним условима живота који доводе до њеног потпуног или делимичног физичког уништења, успостављање мера са намером спречавања рађања у оквиру групе и принудно премештање деце из једне групе у другу.”

Суд је даље ценио и наводе српске стране о неселективном бомбардовању насељених места и закључио да ни то није предузимано у довољној мери да би се сматрало геноцидом. Убиства Срба у колони која је напуштала Хрватску оценио је као појединачне злочине који су признати од стране Хрватске. Суд је и у овој пресуди, као у пресуди Босне и Херцеговине и Србије за повреду исте конвенције, примењивао веома високе стандарде доказивања приписивости аката држави.

Политички разлози за овакву одлуку суда јесу потреба да се нека питања из прошлости коначно затворе, како би се пришло решавању конкретних проблема као што су истина о несталим лицима, повратак Срба у Хрватску, враћање имовине и обештећења која би требало да уследе. Политички разлози су руководили Међународни суд да донесе овакву одлуку, јер је било тешко очекивати, иако су докази српске стране у поступку били пуно јачи, да буде осуђена по први пут у историји за геноцид држава која је чланица Европске уније и НАТО-а. Са друге стране, остаје за похвалу достојно представљање одбране и противтужбе нашег правног тима, као и чињеница да је подношење противтужбе из 2010. године био прави корак. Оваквом пресудом Међународног суда правде затвара се и питање плаћања репарација поводом сукоба који су се одвијали од 1992. до 1995. године, јер није утврђена повреда одредаба Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду