Haška tačka na deo prošlosti

S razlogom je u poslednje vreme iščekivana konačna odluka Međunarodnog suda pravde u slučaju tužbe i protivtužbe za povredu odbredaba Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Za opštu javnost odluka je bila nepoznanica, ali za stručnu javnost prilično sigurno se mogao doneti zaključak da će obe strane biti oslobođene odgovornosti za povredu ove konvencije.

Razlozi za to su različiti i mogu se svrstati u pravne i političke. Sa pravne strane, tužbeni navodi Hrvatske protiv Srbije u velikom delu odnosili su se na događaje koji su se odigrali pre 27. aprila 1992. godine, a SRJ je tek tada konstituisana i može se smatrati obavezna članovima Konvencije. U tom delu je presuda Međunarodnog suda bila jasna: nema odgovornosti kasnije naslednice Srbije. Sud je ocenio da su napadi na Vukovar usledili kao prirodna reakcija na proglašenje nezavisnosti Hrvatske i da Hrvatska nije uspela da dokaže postojanje genocidne namere. Sud je veoma negativno ocenio veliki deo dokaznog materijala koji je podnela Hrvatska u vidu nepotpisanih zapisnika, a ukazao je i na to da optužnica protiv predsednika Miloševića za eventualni genocid u Hrvatskoj pred ad hok sudom nikada nije ni podignuta. Ovde je, takođe, važno istaći i da pred ad hok sudom u Hagu nije bila doneta niti jedna presuda za genocid u smislu individualne krivične odgovornosti, pa je bilo razumno očekivati da će i Međunarodni sud pravde zaključiti da nije bilo genocida od strane država.

Sa druge strane, Međunarodni sud je, takođe, našao da ni Hrvatska nije odgovorna za povredu odredaba Konvencije uprkos mnogobrojnim dokazima koje je Srbija prezentovala sudu, a najpre se misli na „transkripte sa Briona”. Sudsko veće je ocenilo da, iako je tada zasedao najviši vojni vrh Hrvatske i iako je tada donet plan sprovođenja operacije „Oluja”, koja će uslediti, to nije dovoljno da se dokaže postojanje genocidne namere kao dolus specijalis neophodnog uslova za postojanje genocida. Sud je ispravno zaključio da je na području Srpske Krajine došlo do etničkog čišćenja, uništavanja imovine i stradanja civila, ali je zaključio da to može biti genocid samo ako i stvarno dovede do istrebljenja grupe u celini. To se, po mišljenju Međunarodnog suda, u slučaju Hrvatske nije dogodilo. Veliki problem predstavlja činjenica da etničko čišćenje kao takvo nije radnja izvršenja genocida (aktus reus), već su to prema članu 2. Konvencije: „ubistva članova grupe, uzrokovanje teških telesnih ili mentalnih povreda članovima grupe, namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima života koji dovode do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja, uspostavljanje mera sa namerom sprečavanja rađanja u okviru grupe i prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.”

Sud je dalje cenio i navode srpske strane o neselektivnom bombardovanju naseljenih mesta i zaključio da ni to nije preduzimano u dovoljnoj meri da bi se smatralo genocidom. Ubistva Srba u koloni koja je napuštala Hrvatsku ocenio je kao pojedinačne zločine koji su priznati od strane Hrvatske. Sud je i u ovoj presudi, kao u presudi Bosne i Hercegovine i Srbije za povredu iste konvencije, primenjivao veoma visoke standarde dokazivanja pripisivosti akata državi.

Politički razlozi za ovakvu odluku suda jesu potreba da se neka pitanja iz prošlosti konačno zatvore, kako bi se prišlo rešavanju konkretnih problema kao što su istina o nestalim licima, povratak Srba u Hrvatsku, vraćanje imovine i obeštećenja koja bi trebalo da uslede. Politički razlozi su rukovodili Međunarodni sud da donese ovakvu odluku, jer je bilo teško očekivati, iako su dokazi srpske strane u postupku bili puno jači, da bude osuđena po prvi put u istoriji za genocid država koja je članica Evropske unije i NATO-a. Sa druge strane, ostaje za pohvalu dostojno predstavljanje odbrane i protivtužbe našeg pravnog tima, kao i činjenica da je podnošenje protivtužbe iz 2010. godine bio pravi korak. Ovakvom presudom Međunarodnog suda pravde zatvara se i pitanje plaćanja reparacija povodom sukoba koji su se odvijali od 1992. do 1995. godine, jer nije utvrđena povreda odredaba Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu