Наши писци у Сервантесовом „Дон Кихоту”

Писци из целог света преписују поглавља другог дела „Дон Кихота” Мигела де Сервантеса, на посебном папиру, својим језиком и писмом, а све те странице, биће сабране до краја ове године у једну полиглотску књигу. Ову оригиналну идеју осмислили су Шпанци поводом обележавања четири века од објављивања овог дела, у јесен 1615. године (први део „Дон Кихота” у Мадриду је објављен 1605. године). Тачније, пројекат „Дон Кихот од Манче полиглота” остварују општина Ел Тобосо, у провинцији Толедо, аутономна заједница Кастиља ла Манча, у сарадњи са општинским Сервантино музејем.

Овај музеј, поред осталих, поседује и српски превод „Дон Кихота”, и то онај први – Ђорђа Поповића Даничара из 1895. године, тако да је нашем министарству културе послато 23. поглавље другог дела познате књиге. Процедура је била таква да Сервантино музеј различита поглавља Сервантесовог дела, преведена на језике света (познато је да је Сервантесов „Дон Кихот”, после Библије, друга најпревођенија књига на свету), уз молбу за преписивање, пошаље на адресе амбасада у Мадриду, па и амбасади Србије. Амбасаде су затим позиве и преведена поглавља послале надлежним институцијама у различитим земљама, а код нас – Министарству културе и медија Републике Србије. Министарство културе онда је позив за учешће у пројекту и преписивање 23. поглавља друге књиге „Дон Кихота” упутило одабраним писцима, јавним личностима, интелектуалцима. И наша култура постаће део једне нове, велике, полиглотске књиге Сервантино музеја, а постоји и замисао да до краја године рукописи писаца света буду дигитализовани.

Министар културе Иван Тасовац преписао је одређени део Сервантесовог романа, пошто му се свидела ова занимљива идеја. Међу нашим уметницима, који су, такође, допринели оригиналном пројекту Шпанаца, налазе се Драган Великић, Воја Брајовић, Милена Марковић, Угљеша Шајтинац, Миро Вуксановић, Вида Огњеновић, Гордана Ћирјанић, Горан Петровић и други.

За Виду Огњеновић ова идеја има праву литерарну природу, у замисли и остварењу, због тога што, док преписује одељак из романа на којем почива светска књижевност, човек осећа посебно узбуђење.

– Уписујући се у ту чудесну књигу, писац доприноси сећању на великог писца и његовог књижевног јунака, који у ствари симболизује човечанство. Овај пројекат показује најбољи могући модел обележавања значајних годишњица у култури. Ми смо иначе нација  слабог памћења, ароганције у односу на прошлост, и за нас би сличан однос према традицији био вишеструко користан, посебно због тога што у овде у последње време изостаје новац и за штампање сабраних дела великих писаца – каже за наш лист Вида Огњеновић.

И Владислав Бајац мишљења је да овај пример показује како једна непретенциозна идеја може да буде значајна.

– Замисао да буду одабрани писци различитих језика, култура и писама, да препишу по једну страницу из другог дела Сервантесовог романа „Дон Кихот”, ову књигу чини хиперуниверзалном. То је прави мултикултурализам, иако је често у наше време овај термин изговаран иронично. То је изузетно оригиналан, интелигентан и племенит пројекат, који уз то и не изискује никакве трошкове. Али, Шпанци су о свему суптилно размислили. Наиме, папир за писање, који су послали књижевницима, био је одређеног квалитета и графичких својстава, како би све било уједначено када рукописи буду скупљени у једну књигу – истиче Бајац.

– Друга књига „Дон Кихота” уобличена од различитих језика биће изложена у Сервантино музеју, а верујем да ће дигитализована кружити светом. Преписујући део 23. поглавља, размишљао сам о томе да пишем писмом које ће мало ко у свету моћи да прочита, и да поступам онако како сам чинио пре компјутерске ере, да користим пенкало. Помислио сам да ли треба да се потпишем латиницом, да се зна ко је то написао, али сам и свој потпис оставио ћириличним – каже Бајац.

Бајчева издавачка кућа „Геопетика” недавно је објавила и књигу „Амадис од Гауле”, која је први пут на српском објављена као дело које је Сервантеса надахнуло да напише „Дон Кихота”.

– Повезао сам оно што је ми је списатељски и издавачки бриљантно, и отуд понос због тога што сам изабран да будем међу писцима који ће учествовати у остваривању овог пројекта – додао је Бајац.

Сличан осећај почаствованости осетио је и Миро Вуксановић. По његовим речима посебно је важно што је за предложак код нас узет први превод „Дон Кихота” Ђорђа Поповића Даничара, који има посебну драж донкихотовске атмосфере.

– Мислим да овакав пример може да буде драгоцен и у нашој средини, да поводом годишњица великих уметника направимо нешто опште и трајно, што ће остати као допринос памћењу великана једне културе. Пројекат који су осмислили Шпанци, осим малог људског напора не тражи никакве друге издатке – мишљења је Вуксановић.

Наше великане помињемо мање или више оригинално или успешно. Ако их се не сете надлежна министарства, како би издвојила новац из буџета, манифестације су скромније. Пре три године, 120 година од Андрићевог рођења обележено је у земљи и региону, низом изложби, представа, откривањем споменика, подсећањем и на „Гуглу”. Пре две године обележено је 120 година од рођења Црњанског, истини за вољу, у мањем обиму. Почетком јануара навршен је век од рођења Бранка Ћопића. Средином прошлог месеца у Сарајеву му је посвећено мултимедијално вече „Ратник голубијег срца”. Ћопић је од „Поште Србије” добио поштанску марку, а постоји пројекат општине Крупа на Уни да у Ћопићевом родном месту Хашанима буде изграђен меморијални простор.

Марина Вулићевић