Још има џинова литературе

Верујем да се велика дела таложе у нама и да нас обликују, више или мање свесно. Волим иронију Кундере, мудрост Имреа Кертеса, хумор Сола Белоуа и, такође, скромност Сингера, пољско-америчког Нобеловца, који сматра да писци не могу променити свет, да га чак не могу учинити ни горим, каже за „Политику” Флоранс Ноавил, ауторка романа „Везaност”, који је објављен и код нас у издању „Архипелага” у преводу Горице Тодосијевић. Исти издавач објавио је раније и њену књигу „Сингер” (из 2003) за коју је добила награду за најбољу биографију на француском језику.

Ова француска новинарка и списатељица почела је иначе с књигама за децу које и даље пише (недавно је објавила књигу о Божићу „Старац и бисер”, на чијој адаптацији у мјузикл се већ ради), а ауторка је и дела „Завршила сам економски факултет и извињавам се због тога” (2009) о економској кризи, капитализму и његовим изазовима. Најзанимљивије је то што је Флоранс Ноавил била финансијски аналитичар у Америци и што је у једном тренутку све то напустила да би се посветила култури и књижевности. Од 1994. године ради као новинар и књижевни критичар „Монда”, а недуго после тога објавила је и прву књигу.

– Често кажем да су финансије као бицикл. Кад једном научите да га возите, то је за цео живот, али то нас не обавезује да будемо професионални бициклисти. Ја сам довољно увећала свој профит, напустила сам велику америчку корпорацију у којој сам радила и комплетно променила живот, окренувши се ономе што ме је одувек дубоко и снажно занимало, уметности и литератури. У „Монду” сам задужена за страну литературу. То је лева хемисфера мог мозга. Писање мојих романа позива на акцију другу хемисферу. Ствари су комплетно одвојене.

Ваша књига „Везаност” има помало необичну форму мада је тема вечна. Шта је био извор инспирације?

Једног дана, једна од мојих кћерки вратила се из школе и рекла ми да седамнаестогодишњакиња из њеног разреда излази са професором филозофије који ће ускоро напунити 50 година. Моје друге две кћерке су сматрале да је то одвратно. Једна од њих је рекла: „Питам се шта та гуска има у глави кад може да се заљуби у диносауруса.” Закључила сам да је то добро питање и поново прочитала „Лолиту” Набокова. Али у „Лолити”, све је испричано из мушког угла. Тада сам себи рекла да ћу ја написати причу о данашњој Лолити, али из женског угла.

Има ли у њој нешто аутобиографско?

Само је угао посматрања аутобиографски мада сам проживела сличну љубавну причу. Међутим, овде посматрам ту мистериозну хемију кроз лупу, покушавам да видим њен одраз у нашим мислима и у нашем телу.

Да ли сте очекивали да ће ваше књиге бити преведене на 13 језика?

Увек сам пријатно изненађена кад ми кажу да ми је књига преведена на још неки језик, на пример српски или индијски. Недавно сам била у Индији где сам говорила о роману „Везаност”. Закључујем да једна књига о љубави, чак и необична каква је „Везаност”, увек додирује људе. У мом претходном роману, „Поклон”, описала сам односе између кћерке и мајке која пати од биполарног поремећаја. То је, такође, гануло људе много више него што сам веровала да ће се десити. Љубав, односи међу бићима и начин на који се изграђујемо, нису ли све то универзалне теме?

Једно време били сте домаћин телевизијске емисије „Свет књига” где сте угостили Пола Остера, Умберта Ека и друге писце. Ко је оставио најснажнији утисак?

Често се присећам интервјуа који сам урадила са Хертом Милер, Румунком, добитницом Нобелове награде. Када сам јој током разговора рекла: „Ви, који сте увек желели да будете писац…” Она ме је прекинула: „Зашто то кажете? Када сам била млада, уопште нисам желела да постанем писац. Желела сам да будем фризерка. Али ето, то је била Румунија у време Чаушескуа и ја сам била под надзором државне безбедности. Нису ми дозволили да држим салон, јер је фризерски салон, у диктатури, место где људи причају, ћаскају, исповедају се, дакле тачка где се све зна. Тако, пошто ништа друго нисам умела да радим, почела сам да пишем.” Пар година после тога, она је добила Нобелову награду за књижевност! Било ми је смешно и то што се у њеним књигама често помињу маказе, бријачи и друга сечива, али то сам приметила тек касније…

Да ли је француска књижевност сачувала своје еминентно место у светској литератури?

У сваком случају, дешавају се занимљиве ствари. Они који мисле да је интелектуални и књижевни живот у Француској замро после Сартра и Дирасове – греше. То су они који не чине ни најмањи напор да се обавесте шта се сада објављује у Француској. Доказ за то је реакција на вест да је Нобелову награду добио Модијано. Много мојих пријатеља Американаца и Британаца ме је питало:„Ко је тај Модијано?” Међутим, то што је Модијано добио ово признање не тако дуго после Ле Клезија симболизује виталност француске књижевности. Поменула бих и дела Ани Ерно коју обожавам, а ту је и Емануел Карер који је постигао велики успех.

Можемо ли данас, генерално, да говоримо о великој литератури?

Наравно! Када разговарам са Чехом Миланом Кундером, када интервјуишем Словенца Бориса Пахора или поново читам Мађара Имреа Кертеса, кажем себи да има још не само великих писаца него џинова литературе. И не говорим само о Европи. Треба само наћи времена и открити их.