Чекајући амбасадоре

Председнику, изгледа, нема ко да одговори. Писао он тако влади, опомињао да су још многе наше амбасаде без амбасадора, па и на таквом месту какво је Берлин, али – одговора није било. Николић због тога замера Дачићу, шефу дипломатије, али он, на ову изјаву шефа државе дату у интервјуу „Политици”, одговара да никакво писмо није добио. И сад би се брзоплето могло закључити да је за рупе у нашој дипломатско-конзуларној мрежи, по командној одговорности, крив заправо Милан Кркобабић, директор „Поште Србије”, односно неки његов неспретни поштар који је председникова писма негде затурио.

Али нећемо брзоплето закључивати, јер ни наше власти, рекло би се, одлуке не доносе брзоплето. Председник је уочио да за све време његовог мандата, а то је од 2012, немамо амбасадора у Немачкој. Како то објаснити ако не дубоком запитаношћу овдашњих доносилаца одлука над тим важним кадровским решењем. Сигурно то разуме и хер Дејан Илић, наш Немац, научник, бизнисмен, познаник Ангеле Меркел из факултетских дана, који је више од годину дана у дипломатским круговима словио за сигурног амбасадора у Берлину. Али је од прошлог лета и та прича утихнула.

И тако се још чека одлука ко ће бити највиши дипломатски представник Србије у за нас, најважнијој европској земљи.  Дуго се чека и за вероватно најважнију суседну земљу, Хрватску. А у „в. д. стању” су нам и амбасаде (њима руководе отправници послова) у Грчкој, Либану, Аргентини, Замбији – у овој земљи већ око четири и по године – Индонезији, Сирији, Уједињеним Арапским Емиратима и Саудијској Арабији.

„Ако у некој земљи коју сматрате важном немате амбасадора годину или две, то је и одређена порука тој земљи и онда вас људи не схватају озбиљно.” Не, није то рекао аналитичар опште праксе, него министар Дачић у августу прошле године, када је најавио да ће до краја 2014. сва празна места у дипломатији бити попуњена. А то значи и конзуларна, па и места у неколико ДКП-а, из којих су највише дипломате опозване, али обављају своје дужности док им не стигне замена.

У међувремену смо послали амбасадоре бар у САД и Кину, где су их чекали годину-две. Али председник Николић, који поставља амбасадоре на предлог владе, каже и да за бар шест-седам постоји договор, али то „стоји” већ шест месеци. Зашто? Дачић одговара да је у току процес усаглашавања кадровских решења с премијером Вучићем. Али зашто то толико траје? Тешко је у Србији наћи добре каријерне дипломате или људе ранга Јована Дучића, Иве Андрића, Милоша Црњанског?

А можда Вучић и Дачић једноставно не стижу и о томе да мисле поред свих осталих обавеза које су преузели?