Čekajući ambasadore

Predsedniku, izgleda, nema ko da odgovori. Pisao on tako vladi, opominjao da su još mnoge naše ambasade bez ambasadora, pa i na takvom mestu kakvo je Berlin, ali – odgovora nije bilo. Nikolić zbog toga zamera Dačiću, šefu diplomatije, ali on, na ovu izjavu šefa države datu u intervjuu „Politici”, odgovara da nikakvo pismo nije dobio. I sad bi se brzopleto moglo zaključiti da je za rupe u našoj diplomatsko-konzularnoj mreži, po komandnoj odgovornosti, kriv zapravo Milan Krkobabić, direktor „Pošte Srbije”, odnosno neki njegov nespretni poštar koji je predsednikova pisma negde zaturio.

Ali nećemo brzopleto zaključivati, jer ni naše vlasti, reklo bi se, odluke ne donose brzopleto. Predsednik je uočio da za sve vreme njegovog mandata, a to je od 2012, nemamo ambasadora u Nemačkoj. Kako to objasniti ako ne dubokom zapitanošću ovdašnjih donosilaca odluka nad tim važnim kadrovskim rešenjem. Sigurno to razume i her Dejan Ilić, naš Nemac, naučnik, biznismen, poznanik Angele Merkel iz fakultetskih dana, koji je više od godinu dana u diplomatskim krugovima slovio za sigurnog ambasadora u Berlinu. Ali je od prošlog leta i ta priča utihnula.

I tako se još čeka odluka ko će biti najviši diplomatski predstavnik Srbije u za nas, najvažnijoj evropskoj zemlji.  Dugo se čeka i za verovatno najvažniju susednu zemlju, Hrvatsku. A u „v. d. stanju” su nam i ambasade (njima rukovode otpravnici poslova) u Grčkoj, Libanu, Argentini, Zambiji – u ovoj zemlji već oko četiri i po godine – Indoneziji, Siriji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Saudijskoj Arabiji.

„Ako u nekoj zemlji koju smatrate važnom nemate ambasadora godinu ili dve, to je i određena poruka toj zemlji i onda vas ljudi ne shvataju ozbiljno.” Ne, nije to rekao analitičar opšte prakse, nego ministar Dačić u avgustu prošle godine, kada je najavio da će do kraja 2014. sva prazna mesta u diplomatiji biti popunjena. A to znači i konzularna, pa i mesta u nekoliko DKP-a, iz kojih su najviše diplomate opozvane, ali obavljaju svoje dužnosti dok im ne stigne zamena.

U međuvremenu smo poslali ambasadore bar u SAD i Kinu, gde su ih čekali godinu-dve. Ali predsednik Nikolić, koji postavlja ambasadore na predlog vlade, kaže i da za bar šest-sedam postoji dogovor, ali to „stoji” već šest meseci. Zašto? Dačić odgovara da je u toku proces usaglašavanja kadrovskih rešenja s premijerom Vučićem. Ali zašto to toliko traje? Teško je u Srbiji naći dobre karijerne diplomate ili ljude ranga Jovana Dučića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog?

A možda Vučić i Dačić jednostavno ne stižu i o tome da misle pored svih ostalih obaveza koje su preuzeli?