Људима желим да престану да се плаше

Два су паралелна приповедна тока у роману Ивана Токина (1972) „Најнормалнији човек на свету”, у издању „Самиздата Б92”. Oнај у којем читалац „гледа” фотографије главног јунака, и чује га како пита родитеље: „Кад је кренуло наопако? Како сте?”, или самом себи како као дечаку од тринаест месеци каже: „Да ли те нешто боли или си срећан?”

Доласком полиције и хапшењем, други ток приче буди од живота одусталог, истог тог дечака са некадашњих фотографија – сада одраслог и затвореног у круг проблема. Узнемирујућа ситуација, недоказана кривица, припремају му нове догађаје, нову љубав, и излазак у свет, док у себи понавља речи из породичног „Приручника за руковање самим собом” остављеним му од деде, оца, стрица и старијег брата. Оба тока преливају се тако природно један у други, као што од почетка осваја природност ове приповести. „Први осећај те никад не вара. Слушај стомак”, као што каже поменути „Приручник”. Токин je колумниста „Сити магазина”, а радио је и као конобар, шанкер, програмер, веб-дизајнер, ИТ консултант, помоћник зидара и копирајтер. „Најнормалнији човек на свету” његов је први роман. Нашао се у избору од 11 романа за овогодишњу „Нинову награду”.

Наслов романа може да указује на иронију. Међутим, смирује искрени, исповедни тон јунака, који као да каже да је у реду изгубити себе у једном тренутку. Да ли иначе верујете да онај ко није био на погрешним путевима не увиђа оне праве?

Да, нема нимало ироније у наслову. У једном од мени омиљених романа, роману „Цинк” Давида Албахарија, Давид каже: „Да би био оно што јеси, прво мораш да будеш оно што ниси.” Можда сам парафразирао, али то је смисао. Верујем у то.

Део приче која прати породичне фотографије обећање је живота, садашњост је смушена, али ипак остављате јунаку будућност, могућност избора. Да ли је то поштовање према изгубљеним генерацијама, мада политика и ратови остају пригушени?

Прича о фотографијама у ствари је разговор са члановима породице, који јунак није стигао да обави из разних разлога. Или је био сувише млад да их пита нешто смислено, или су они умрли док је он смислио питања. Оно што нису разговори, то је тражење одговора кроз фотографије ранијег живота, покушаји утемељења нечега што је главни јунак сада. А политика и ратови? Па то је нешто што ваљда нужно постоји у овој фази развоја човечанства. Да не мора, сигурно не би постојало, мада је све толико страшно да пристојан човек не може ни да га замисли.

Колико су те ствари „које нису споменуте” утицале на ваш став према стварности, према уметности?

Уметност је једино што стварно разумем, као израз људске душе. Мада и понашање животиња разумем као и уметност. Кад се погледам с неким псом на улици, кад се мало гледамо и после одемо, осећам као да сам прочитао неко књижевно дело. Често од тог пса добијем много више него од неке књиге. Ова ситуација говори ми нешто што ме помера, понекад. Иако се бавим речима, разумем да су речи ограничавајуће, и у некој мери, често воде ка неспоразумима. Волео бих да научим да свирам. А пошто то стварно желим, онда ћу и научити. Имам електричну гитару, појачало и слушалице.

У колумнама пишете: „Ако се плашиш да изгубиш посао, дај отказ, ако се бојиш батина – потуци се.” Али, већина се плаши послодавца, банке, вести, страха самог. Смета ли вам то?

Смета ми када се плашим. Плашим се понекад, и то хоћу да укинем. У великој мери и јесам превазишао страх, ипак, још мало ми је остало. Прилично сам миран по тим питањима. Другим људима желим да престану да се плаше у потпуности, као што то желим и себи. Ипак, други ми често сметају, али то је мој проблем. То значи да нисам све лепо разумео, као што и нисам. Али трудим се.

Поред писања, радили сте и друге различите послове. Да ли је савет –пусти да се ствари десе, из романескног „Приручника за руковање самим собом” део и вашег животног пута?

Јесте. Нема шта друго да се ради, него да се пусти. Не може човек ништа да држи, ако то није предвиђено за држање. Радио сам различите послове, јер сам се родио и одрастао и живим у овом свету који тражи да се имају приходи. Ја сам само покушавао да их остварим. Неке сам послове волео више, неке мање, док нисам научио да треба да радим оно што волим, упорно, најбоље што могу, а да ће приходи доћи као природна последица, кад су већ неопходни. Човек само може да се усклади са свемиром, и да буде добар према себи и према другима, а све друго су свемирска посла. И то, наравно, нисам ја смислио, то су рекли, написали, насликали или одсвирали многи паметни људи, на различите начине. Много пута сам чуо ову идеју мислим да сам је коначно и усвојио.

Упорно посматрате Београд, његову свакодневицу и људе. Шта је то што вас у овом граду изнова фасцинира?

Упорно живим у Београду, и упорно га и посматрам. Да живим у неком другом граду, или у шуми, исто бих посматрао. Занима ме окружење, па га посматрам и описујем, самом себи, и другима. Такав сам, док не напишем, не знам шта сам видео, нити шта мислим о томе. И то сам негде чуо, или прочитао, али сам се пронашао у томе, па вам зато тако кажем.

Београд се мења, мада се мени не свиђа у ком смеру то иде. Када изађем из сигурног круга свог изабраног окружења, осећам се као странац у овом граду. Али, као и увек, већина је та која се пита. Односно, они који утичу на већину. Осим на себи, морамо да радимо и на већини, на начине који су мени у великој мери непознати.