Аустралија: овде боље, тамо лепше

Зашто се Озији толико успаниче кад се пред њима појави и најмањи проблем, поготово финансијске природе? Па зато што на проблеме нису навикли, правих проблема и немају. Кажу да је у болници радила жена, психијатар, на превазилажењу проблема са којима се суочавају избеглице-рат, губитак свега, нова средина,... Вероватно је причала пацијентима како то ипак није баш ТОЛИКО страшно, како се са тим сви суочавају и сличне небулозне теорије. И, једног дана усред једне такве сеансе, зазвони телефон, и након разговора, докторка у паници и уз сузе излете напоље поред пацијента који мора да је помислио да је и овде почео рат. Не, докторка је добила премештај. Размажени као и све остале нације из нормалних земаља, једноставно не знају шта значи “нема“. И шта да се ради кад нема горива, кад цене дивљају. Мени, са искуством званим “Србија 93-99” сви ти проблеми изгледају смешно. Ја имам бедан посао, нас је троје, па не кукам и не паничим. Али, ја сам прошао сито и решето, бар у поређењу са њима. Боље да нисам.

Главни разлог што овде нема да нема јесте СИСТЕМ. Једноставан, функционалан. Закони постоје и код нас, али се овде закони и спроводе, понекад и до бесмисла. И то може да вам делује глупо, али се онда само присетите до чега доводи непоштовање правила и закона, и више не делује тако. У сваком случају је за поштовање. Наравно, има и овде кршења закона, али се то кажњава, и то најефикаснијим методама: ударцима по џепу. За мање ствари. За веће ствари, зна се. Док вас не ухвате на делу, неће вам нико ништа, али кад вас ухвате, онда сте надрљали. Уз познати смешак одрапиће вам казну да се увек сетите. Ако опет то урадите, опет лепо, смешак и опет казна. Па ко дуже издржи. Немојте да платите, зарачунава вам се камата. Једном ћете платити. Једноставно, лако, ефикасно.

Пре неких месец дана имали смо изборе. Гласање је ОБАВЕЗНО. Можете на листићу да напишете шта вам воља, али МОРАТЕ изаћи. Тј, не морате, али ћете бити кажњени. Цијена? Права ситница. (Увек сам више волео да читам Алана Форда на хрватском, било је много смешније). На изборима, се , веровали или не, заокружује ГРАФИТНОМ оловком !!!! Или јако верују у поштено бројање гласова или немају хемијске оловке.

У продавницама исти систем – ако је рачун 100.05 $, продавачица вам неће опростити оних 5 центи, макар морала да вам враћа 99.95 $ као кусур. С друге стране, поштено речено, никад нећете као кусур добити жваку или кесицу шећера у праху. Понекад намерно не прихватим 5 центи кусура, и будем пропраћен помало изненађеним погледом. Што ме тако гледа, мислим, се ја, и онда се сетим.

Мени лично се десило нешто код нас незамисливо. Изгубио сам картицу, неко је нашао, и наравно злоупотребио (да, и овде има лопова, нисте ваљда мислили да нема). Био сам неопрезан (блага реч), па сам негде уз картицу очигледно имао и онај број (ПИН) који укуцавате на банкомату. Ја се не сећам, али вероватно јесам. 800 долара мање на рачуну, шта да се ради? Обратите се банци. Веровали или не, вратили су ми 80% пара које сам изгубио сопстеном кривицом, уз објашњење да, ето, не могу да ми врате баш све, јер је кривица делимично и моја, и да је истрага у току.
Са друге стране, полиција ми не делује баш безгрешно. Кад је кућа где сам живео похарана, и кад сам полицији понудио идеју за налажење лопова (након крађе користили су мој компјутер на интернету, дакле могло им се лако ући у траг), нису се јављали. Нама је осигурање надокнадило губитак, додуше не баш све, а полиција вероватно ствари које нађе код лопова продаје на својим или државним аукцијама.

О социјалној политици не треба трошити речи. То је одлично организовано, бар ѕа оне који мало зарађују. Истини за вољу, не верујем да тако мисле они који имају приход око $80000 и више, кад им узму 30% па и више на име пореза. Ако не радите или немате довољно прихода, добијате социјалу од које се ипак може преживети, ако се не коцкате, не пушите и не пијете по 20 пива на дан. Цигарете су ужасно скупе, ако намеравате овамо, баталите их.

Мој син Стефан се родио овде, у Аделаиди, нисмо платили ни цента у болници, а за свако новорођено дете добија се пара довољно да се купе све потрепштине, и то најбоље. А и касније држава дотира дечјим додатком. Моја жена је у болници остала 8 дана, дакле, не као у Америци одмах после порођаја “м`рш напоље“. И сви прегледи, одлазак код доктора, сем зубара су бесплатни. За труднице чак и зубарске интервенције се не плаћају. За неког ко не зна језик, болница обезбеђује преводиоца. Бесплатно. Исто је ако се жели нпр. телефонски разговор са било којом службом или организацијом. Обезбеђена је бесплатна преводилачка служба, на свим могућим језицима, укључујући и новокомпоноване, створене распадом извесне балканске државе. Без обзира што су скоро исти. Ако идете у болнице, све је бесплатно, а плаћате ако идете у својој режији, значи у приватне ординације и болнице. По мени, услуга је сасвим задовољавајућа и у државним болницама. Пензионерима и инвалидима држава плаћа 50'% трошкове превоза, било где да иду.

Доктори, иако одлично плаћени, по мени, нису стручнији од наших. Зато су наши сигурно корумпиранији. Кад ми се родио син, хтео сам да частим у болници, али су ми рекли да то овде није обичај. Да сам покушао да доктору тутнем коју зелену новчаницу, вероватно бих био пријављен. Овде тога НЕМА. Доктори су довољно добро плаћени, да буду срећни што раде тако добро плаћен посао, и да не помишљају на неке несташлуке.
О образовању не могу да много говорим, јер немам информације из прве руке.Једино о чему могу да говорим је систем тзв TAFE (као код нас виша школа), јер сам ту похађао извесне предмете у жељи да допуним своје, претежно теоретско знање. Мислим да се овде више спроводи у дело практична настава, и учи се само оно што вам треба. Даје се основа, јер се сматра да се временом стекне рутина и усаврши материја. Опет наглашавам говорим о TAFE, не о целокупном образовању.

Као и свуда, ипак је и овде криза. Старији људи се сећају знатно бољих времена. Систем се сад одржава углавном ѕахваљујући огромним, и још неистраженим у потпуности, рудним богатствима. Зато су ту медији да то улепшају. И док је код у Србији присутан тренд пљувања на све што је национално, у Аустралији, напротив, до бесмисла преувеличавају стање у привреди, рекордно малу незапосленост (сигурно већа од званичних 5%), своју улогу у другом светском рату, и садашњем свету, успехе спортиста, научника,... Ако се и да нека лоша информација, обавезно се дода и нешто што ту информацију ублажи. У складу са тим иде и званична информација о инфлацији од 3-4 %, иако сви виде да цене кућа дивљају, да је гориво за 3 године отишло 100%, а да је и храна поскупела, бар ѕа 80%.И да је изузетно тешко наћи било шта Made in Australia. Није катастрофа, али није баш све супер. Не, по телевизији и новинама, привреда цвета. “Чаша жучи иште чашу меда. Смијешане најлакше се пију“.

Читам друге дописе, и коментаре. Ко је отишао, тај би да се врати, и обратно. Увек је трава зеленија у туђем дворишту. Мислим да свако ствари гледа из свог личног угла, у зависности од тога како се ко уклопио, снашао се, успео. Ја не сматрам да сам успео, бар не у професионалном смислу. С друге стране, овде сам се коначно осамосталио, постао свој човек, добио дете. И то је велика ствар. Али, мој (не)успех није разлог да пљујем баш по свему па чак и по ономе што ваља, и на шта бисмо требали да се угледамо. Нити да све хвалим. Има овде људи који су се снашли и којима није лоше. Има их и који кукају, па остају, понеко се и врати.

Можда се и ја вратим. Да је сјајно, није. Није ни лоше. Maћеха је у овом случају у много чему боља од рођене мајке. Али, мајка се ипак више воли. Кад ме питају где је боље, увек одговорим “Овде боље, тамо лепше“.(крај серијала)