Беземљаши

Србија је једна од ретких источноевропских земаља која је у приближавању Европској унији прихватила обавезу да већ за две-три године омогући странцима куповину своје земље. Ораница, пре свега. О томе се већ годинама води жучна не само политичка, већ и правна расправа – како доскочити тој обавези коју смо олако прихватили Споразумом о стабилизацији и придруживању.

Главни аргумент је – земљу не могу куповати странци, јер ћемо, следи стрепња као клетва, ако нам је светски богаташи узму за мале паре, постати беземљаши и робови на својим њивама. Одиста – стоји ли та и толика опасност?

Судећи по примерима неких земаља попут Мађарске и Украјине, које су и својим уставима забраниле продају плодних њива странцима, а Хрвати уочи уласка у ЕУ ту могућност одложили на дуг рок, ми смо се понели према том нашем капиталу од око четири милиона хектара, крајње неодговорно и апсолутно анационално.

Јесмо ли тиме издали генерације будућих паора, јер су странцима на „нишану” углавном плодне војвођанске њиве. Испод Саве и Дунава преовлађује ситан посед који никога не занима. Или је можда Мађарима више стало до земље него нама?

Шта год да је одговор на ово питање, проблем није у ономе што смо потписали са ЕУ, већ у ономе што нам се реално дешава. Ми родну и плодну груду крчмимо и продајемо готово багателно и без ЕУ и споразума са њом. Законом о приватизацији већ смо хиљаде хектара најбољих парцела у Војводини продали „тим грозним странцима”. Како? Као капитал комбината које смо листом уништили а онда у приватизацији изнели на пазар. Већи део су купили домаћи велепоседници, али богме и странци. Није их много, али ту су. У нашем атару. Свет се тиме није срушио, а ми постали мање (не)зависни.

Где је та земља?

На истом месту где је и била. Је л’ је неко, како би упитао Миодраг Костић, један од највећих домаћих латифундиста, „однео у торбама”? Није. У чему је онда проблем?

Очигледно да се питање земље, па и њене продаје, поготово оног дела од неколико стотина хиљада хектара који држава књижи, намерно политизује. Није нам проблем што је стотине хиљада хектара плодних ораница у парлогу, али јесте ако је дамо неком да ради, запошљава људе, плаћа порез, извози, зарађује…

Холандија није забранила продају земље, али нико је не купује. Зашто? Зато што је холандски сељаци не продају. Обрађују је и живе од ње.

Немогуће је да нико у нашој земљи не уме или, можда неће, да паметном аграрном и пореском политиком уради управо оно што се страхом од странаца брани – да се наша земља обрађује онако како то управо ти Холанђани раде. Са око два милиона хектара песковитих њива, отетих од мора, извозом хране праве 80 милијарди евра. Четрдесет пута више од нас.

То је питање, а не ко је газда.