Сто година од епидемије пегавца у Србији

Пре тачно сто година, у хладно ратно пролеће 1915. године Србију је тресла епидемија пегавог тифуса због које је умрло 35.000 српских војника, 35.000 заробљеника и 120.000 цивила. Пуковник и епидемиолог др Радован Чеканац са Војномедицинске академије у Београду, који је изучавао ову епидемију, подсећа да су се први случајеви пегавца у Србији јавили спорадично почетком октобра 1914. до када је опште здравствено стање српске војске било релативно задовољавајуће. Епидемија је букнула неочекивано и нагло, по завршетку Колубарске битке (15. децембра), међу заробљеницима у рејону Ваљева, где су били највећи прихватни заробљенички логори. Заробљено је између 45.000 и 60.000 аустроугарских војника и 3.000 рањеника и болесника од пегавца. Пољске болнице биле су извор заразе, јер су се у њима на истом месту окупљали и мешали рањеници, болесници и заражени, збијени један уз другог, па се зараза лако преносила и ширила.

– Ниједна несрећа не иде сама: уз рат, у који је Србија ушла 1914. године, малобројни лекари, уз лошу организацију војног и цивилног санитета и без познавања епидемиологије морали су да себоре са епидемијом пегавог тифуса, која се брзо разбуктала и довела до тада готово невиђених, катастрофалних, последица по броју жртава–каже за „Политику” др Чеканац.

Зима и хладно време су само погоршавали ствари, јер је било тешко одржавати хигијену, а поред тога, о пегавцу, скоро се ништа није знало.

– Проучавао сам све епидемије на подручју Србије и бивших република Југославије, али апсолутно нема ниједне која се може упоредити по величини и страхотама са овом. Трагедијазбог пегавца изазвала је још једну драму: већина српских лекара је оболела. Коначан биланс јесте да је од 595 српских лекара, њих 122 умрло у току ове епидемије– наводи наш саговорник.

Тифус је тада био типична ратна зараза: пегавац, маларија и дизентерија чине чувену „велику тројку”, болести које су најчешће до изражаја долазиле у ратовима, напомиње др Чеканац и додаје како је немачка, односно Ромелова војска изгубила битке у Африци због дизентерије, а не од оружја.

– Данас, када о пегавцу знамо све, то није више ни тешка, ни смртоносна болест и лечи се антибиотицима, али тада нисмо знали ништа и зато је однела на хиљаде живота. Имали смо добре хирурге и интернисте, али мало лекара који су се бавили превентивном медицином. Истина је да су и у то доба постојали неки медицински радови, али наши војни лекари и војни санитет за њих нису знали тако да нису знали ни да је узрочник пегавца бактерија коју преноси вашка. Зато у неким извештајима налазимо да су лекари окривили власт, што је дозволила то незнање, јер су доктори још у Алжиру 1909. утврдили ко преноси болест – наводи наш саговорник.

Тифус пегавац је инфективна болест, коју прати дуготрајна температура, главобоља, оспа и велики број поремећаја стања свести.Узрочник обољења је бактерија рикеција,којупреноси бела ваш, живећи у шавовима рубља и одеће.У условима повећане густине смештаја,у ратуили избегличким камповима, када војници нису у могућности да редовно мењају одећу и да се купају, ваши се брзо рашире и епидемија је ту.

Питање где се најпре појавио пегави тифус у Србији и данас остаје без одговора – код избеглица, у нашој војсци или код Аустријанаца. Др Чеканац каже да се чак може сматрати да је епидемија пегавог тифуса у Србији представљала „пример нехотичног бактериолошког рата, јер је, како каже огроман број носилаца бактерије рикеције, стигао преко Поћорекових трупа из Боснеи убацио узрочнике у српски живаљ”.

Др Чеканац је пронашао и извештаје из „Њујорк тајмса”од 26. марта 1915, који говоре о жртвама пегавца у Србији, а 29. априла 1915.исте новине објављују чланак под насловом „Аустријанци донели тифус у Србију”.

У фебруару и марту епидемијаје достигла кулминацију.Радикални преокрет у борби са епидемијом доноси такозвано српско буре – оригинални начин дезинфекције одеће и постељине.

– Пегавац је, заправо, заустављен уз помоћ неколико мера, јер од појединачних не би било користи. Прво је уведена контрола на железничким станицама, кроз коју су морали да прођу сви који иду или се враћају са фронта. Од пресудног значаја за сузбијање епидемијебило је „српско буре”, касније „партизанско буре”, у којем се загревала вода и воденом паром су се уништавале ваши у вешу и одећи. Важни су били и посебни, дезинфекциони возови и покретна купатила, чиме је обезбеђено купање и пресвлачење људства – објашњава др Чеканац.

Буре је импресионирало својом једноставношћу и ефикасношћу, чак и председника српске владе Николу Пашића. Наредио је да се одмах направи 100 комада и пошаљу као модел у свако градско насеље. У војсци је уведено по једно на сваких 250 војника уз импровизовано покретно купатило. Број оболелих који је до тада износио 1.000 до 2.500 дневно, већ је после 14 дана примене „српског бурета” редукован на половину.

– Много је доказа да је пегавац заустављен само планираним мерама, уз помоћ бројних иностраних мисија, а пре свега британске, са доктором Хантером на челу, који је имао са пегавцем искуства из Индије и који је измислио буре. Захваљујући њима епидемија, која је у марту достигла врхунац, практично већ у мају почела је да се гаси. Нису тачне приче да је пегавац у Србији заустављен спонтано, због топлих, пролећних дана, како су тврдили неки извори, већ због нове тактике борбе – заштите здравих.Епидемија пегавца код нас је стала, а наставила се у Пољској у току узастопне четири године, а такође у Румунији и Русији– каже др Чеканац.

Процене говоре да је Србија у Првом светском рату изгубила 400.000 војника, тако да ипак није тачно веровање да је пегавац однео готово исто толико живота као ратни окршаји.

– Пегавац је однео много живота: смртност у овој епидемији, по процени др Хантера, кретала се у 30 до 50 одсто оболелих, али тачан број умрлих у то време није био познат–каже др Чеканац.