У Љутовници непријатељ почива

Усамљени крајпуташ надгробник има село Љутовница. У њему почива тело војника, што у Србији није неуобичајено. Ипак, овај белег издваја се од свих досадашњих и јединствен је на простору рудничко-таковског краја. Подигнут је непријатељским војницима.

Међа села Клатичево и Љутовница у горњомилановачкој општини је регионални пут. Лево, у Клатичеву су војни магацини. На десној страни, љутовничком атару припада стругара Небојше Миладиновић. Испред ове радионице под ведрим небом, пут вас води право, пред велики цер и двориште Јеремића. До своје куће довео нас је Радомир Раде Јеремић: „Одавде, од записа до цркве у Горњем Милановцу има тачно 6.500 метара. То није далеко.

Као деца, брат и ја ишли смо пешице до школе у граду. Овај цер запис стар је преко 100 година. Пре њега, био је још већи, али се од старости сам урушио. Тата је забранио да се секу и скрнаве гране. Та слика детињства ми је неизбрисива. Обрадили смо запис, поставили клупе и сточић за свештенички прибор. Сваке године на Прве Тројице овде је литија. Још једна знаменитост је на нашем имању. Споменик аустроугарским војницима. По причи Остоје Јеремића, стрица мог оца Драгослава, тела два војника довезена су шинском запрегом, коњима. То је било у јесен 1915. године. Гледао је тада Остоја као четрнаестогодишњи дечак да су војници сахрањени без ковчега неколико корака ниже цера. Наводно су погинули на правцу Врнчани–Калиманићи, код Локве. Хајде да погледамо!”

Јак, купасти четвороводни стуб. Висина овог пирамидалног обележја је 135 центиметара. Ширина белосивог, механички обрађеног камена 30 центиметара. Све четири стране су глатких, углачаних површина. Дубоки и широки урези крста, бројеви у четири реда слова имају висину од 10 до 12 цм. Текст на немачком у преводу гласи: „Овде почивају безимени јунаци”.

Приметна су оштећења. Обијена лева ивица стуба и два слова у трећем реду текста. Механичким ударом створена је рупа величине длана, дубине један центиметар. Раде Јеремић причом наставља још занимљивију судбину надгробника:

„Октобра 1944. године овим крајевима пролазила је Источнобосанска бригада. Један млади партизан видевши на спомену немачка слова, наслонио је пушкомитраљез на врљике и опалио кратак рафал. Од силине удара стуб је пао уназад. Лежао камен у трави годинама. Нико од укућана није смео да му приђе или помиње га... Три деценије после Другог светског рата, тата Драгослав, мој брат Драгољуб и ја, усправили смо га. Узео сам црну боју и поправио слова. Траг од куршума оста. Није ми јасно, зашто су овде сахрањени а не на месту погибије? Можда у повлачењу или премештању својих положаја, Аустријанцима се цер запис учинио погодним за топоним. Обележје има хришћански знак а сахрањени су без ковчега и уписаних имена. Све је тајна. Септембра 2004. године дошао је аустријски амбасадор у Горњи Милановац. На старом градском гробљу, њиховом донацијом обновљена је спомен-капела аустроугарским војницима из Првог светског рата. Показао сам секретару њихове амбасаде фотографије споменика у Јеремићима. Рекох му да Срби нису варвари каквим нас замишљају и у свету приказују. Био је изненађен мојом причом о надгробнику. Више се нико из амбасаде није јавио. Све остаје историјска загонетка.”

Док смо се спремали за повратак, наш домаћин је поклонио Музеју рудничко-таковског краја књигу „Шумадинци рода заточници”, професора Ћира В. Милића. Даровани смо једном врло дирљивом и очуваном црно-белом фотографијом која је послата из београдске војне болнице у Љутовницу, 16. јула 1913. године. Изузетним краснописом (гушчјим пером и црним мастилом), рањени син Драгомир Јеремић пише мајци Јоки:

„Драга мајко, кад ће ране да преболе и кад ће доћи и тај сат да опет мајко Тебе дођем у пријатељски загрљај”…

Драгомир је преболео ране Балканског рата. После албанске голготе и окончања првог светског оружаног сукоба, умире 1918. године од последица шпанске грознице.