Једна или две Србије

„Честитам Томиславу Николићу на фер и тешкој борби. Број гласова које је добио заслужује свако поштовање. Разговараћу са њим наредних дана, јер је његову идеју подржао велики број грађана”. Само ако би се ове речи Бориса Тадића заиста обистиниле, могли бисмо да се надамо да ћемо живети у истински демократском друштву. Јер, мада су ови избори у појединим круговима оцењени као референдумски, они су, више од свих претходних, показали да је Србија дубоко подељено друштво, што се може закључити и на основу догађаја који су уследили непосредно после њих.

Али, воља већине мора бити испоштована, тим пре што је изборе обележила велика излазност. Тога мора бити свесна и „поражена страна”. Истовремено, да би Борис Тадић заиста био председник свих грађана и да би се избегле нове поделе мора се уважити и онај део Србије који је подржао „пораженог”. Игнорисање ставова овог дела Србије, или пак испољавање пуке жеље да се њени представници „опамете и изведу на прави пут” значило би ниподаштавање готово половине бирачког тела.

У нашем окружењу било је, међутим, доста примера игнорантског односа власти према значајном дела својих грађана, а један од њих је и Црна Гора. Наиме, без обзира на чињеницу да се, на референдуму одржаном 2006. године 45 одсто грађана те републике изјаснило за очување заједничке државе са Србијом, њихова осећања тамошња власт, изгледа, игнорише, баш као што је, приликом израде новог црногорског устава „превидела” резултате пописа на којем се 30 одсто становништва изјаснило као Срби, а 60 одсто навело да говори српским језиком. Кроз слична искушења пролазе и неке земље бившег Совјетског Савеза (Украјина...).

Чекају ли и нас слична искушења?Судећи по дешавањима чији смо сведоци последњих дана, разлога за забринутост има на претек. Томислав Николић је, наиме, већ одбио позив Тадића, уз коментар да не види о чему би сада имали да разговарају; колективни партнери се инате; рад владе и скупштине је паралисан. Нови избори се чине неизбежним, мада није јасно могу ли они било шта изменити, док резултате тек одржаних свако тумачи како му одговара. На ту тему има и сликовитих изјава, попут тврдње (једног аналитичара) да изборни резултат представља „коначан пораз Србије шљива и печене ракије пред новим временом”. Нажалост, главни политички актери остају, изгледа, ,,ушанчени” на својим позицијама и не показују никакву спремност на компромис. Наравно, на однос између „две Србије” много ће утицати и интереси великих сила на овим просторима, односно њихова спремност да омогуће истински слободан и независан развој нашег друштва.

У сваком случају, једно је сигурно – пред новим смо изазовима, а излаз из кризе умногоме ће зависити од спремности и „победника” и „поражених” да чују и разумеју ставове својих противника.

Новинар