Jedna ili dve Srbije

„Čestitam Tomislavu Nikoliću na fer i teškoj borbi. Broj glasova koje je dobio zaslužuje svako poštovanje. Razgovaraću sa njim narednih dana, jer je njegovu ideju podržao veliki broj građana”. Samo ako bi se ove reči Borisa Tadića zaista obistinile, mogli bismo da se nadamo da ćemo živeti u istinski demokratskom društvu. Jer, mada su ovi izbori u pojedinim krugovima ocenjeni kao referendumski, oni su, više od svih prethodnih, pokazali da je Srbija duboko podeljeno društvo, što se može zaključiti i na osnovu događaja koji su usledili neposredno posle njih.

Ali, volja većine mora biti ispoštovana, tim pre što je izbore obeležila velika izlaznost. Toga mora biti svesna i „poražena strana”. Istovremeno, da bi Boris Tadić zaista bio predsednik svih građana i da bi se izbegle nove podele mora se uvažiti i onaj deo Srbije koji je podržao „poraženog”. Ignorisanje stavova ovog dela Srbije, ili pak ispoljavanje puke želje da se njeni predstavnici „opamete i izvedu na pravi put” značilo bi nipodaštavanje gotovo polovine biračkog tela.

U našem okruženju bilo je, međutim, dosta primera ignorantskog odnosa vlasti prema značajnom dela svojih građana, a jedan od njih je i Crna Gora. Naime, bez obzira na činjenicu da se, na referendumu održanom 2006. godine 45 odsto građana te republike izjasnilo za očuvanje zajedničke države sa Srbijom, njihova osećanja tamošnja vlast, izgleda, ignoriše, baš kao što je, prilikom izrade novog crnogorskog ustava „previdela” rezultate popisa na kojem se 30 odsto stanovništva izjasnilo kao Srbi, a 60 odsto navelo da govori srpskim jezikom. Kroz slična iskušenja prolaze i neke zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza (Ukrajina...).

Čekaju li i nas slična iskušenja?Sudeći po dešavanjima čiji smo svedoci poslednjih dana, razloga za zabrinutost ima na pretek. Tomislav Nikolić je, naime, već odbio poziv Tadića, uz komentar da ne vidi o čemu bi sada imali da razgovaraju; kolektivni partneri se inate; rad vlade i skupštine je paralisan. Novi izbori se čine neizbežnim, mada nije jasno mogu li oni bilo šta izmeniti, dok rezultate tek održanih svako tumači kako mu odgovara. Na tu temu ima i slikovitih izjava, poput tvrdnje (jednog analitičara) da izborni rezultat predstavlja „konačan poraz Srbije šljiva i pečene rakije pred novim vremenom”. Nažalost, glavni politički akteri ostaju, izgleda, ,,ušančeni” na svojim pozicijama i ne pokazuju nikakvu spremnost na kompromis. Naravno, na odnos između „dve Srbije” mnogo će uticati i interesi velikih sila na ovim prostorima, odnosno njihova spremnost da omoguće istinski slobodan i nezavisan razvoj našeg društva.

U svakom slučaju, jedno je sigurno – pred novim smo izazovima, a izlaz iz krize umnogome će zavisiti od spremnosti i „pobednika” i „poraženih” da čuju i razumeju stavove svojih protivnika.

Novinar