Сусрет са Венером

Специјално за „Политику” 
Рим – У Галерији римске Виле Боргезе, „најлепше виле на свету”, на великој монографској изложби „Канова и Венера победница” организованој поводом 250 година од рођења чувеног италијанског вајара, очекују нас љубав и лепота, овековечени у мермеру, на слици и цртежу.

Почетком 17. века, вила и парк Боргезе пројектовани су по жељи кардинала и мецене Сципиона Боргезеа. Овај издашни покровитељ одмах је од младог вајара Бернинија наручио скулптуре које и данас, као неспорна ремек-дела тог барокног уметника, красе музеј Боргезе. Два столећа касније, принц Камило Боргезе уједињује сјајну уметничку колекцију у породичном власништву у вили Боргезе (сада Музеју и Галерији). У том периоду, принц Боргезе позива вајара Канову у вилу у којој уметник има прилику да анализира Бернинијеве, Рафаелове, Коређове и Доменикинове скулптуре и слике које снажно утичу на његову уметност. Можда је баш Кановина интелектуална и сентиментална везаност за, по његовим речима „најлепшу вилу на свету” допринела да 1808, након четири године рада, заврши изванредну мермерну скулптуру „Венера победница” („Паолина Боргезе као Венера”) за коју му је позирала Паолина, Камилова супруга и Наполеонова сестра.

У лето 1808, док је Канова завршавао мермерни портрет Паолине као Венере, 250 античких статуа из Палате Боргезе, које је принц Камило за астрономску суму продао зету Наполеону, „преселиле” су се у величанствену античку секцију париског музеја Лувр. А ипак, баш та контроверзна „селидба” статуа у Париз утицала је да Канова буде проглашен за „светског уметника”. Приликом транспорта античких статуа, тешком конвоју који је кренуо из Рима придодата су и нека од Кановиних ремек-дела да би била изложена на париском Салону који се одржавао те године. Кановине скулптуре – „Госпођа мајка” (мајка Наполеона), „Амор и Психа” и „Магдалена” – у недостатку времена за припрему изложбе, изложене без ознаке аутора и назива дела, побркане су са класичним статуама које су се налазиле у оближњим салама. Та је грешка допринела ширењу легенде о Канови, већ познатом у Европи, као „класично-модерном” уметнику који је умео не само да имитира већ и да премаши античке вајаре.

Уметничко формирање Антонија Канове (Посањо, Тревизо, 1757– Венеција, 1822) почиње у Венецији, у уметничкој радионици Ђузепеа Бернардија. Већ као признат уметник, Канова напушта Венецију и настањује се у Риму 1781. Ту се придружује неокласичарском покрету и убрзо улази у круг скулптора европске славе. Драг Наполеону кога приказује као нагог бога „Марса миротворца”, углавном се посвећује митолошким темама и, нарочито, женској лепоти. Противник барокне и рококо уметности, представник, у суштини, имитативне уметности инспирисане грчко-римским моделом, Канова је, удаљивши се од хладне перфекције која, по некима, представља недостатак неокласичног, успео да превазиђе ту хладноћу и монотонију развијајући сталожени и чулни израз.

Очигледно, одлука да се прва велика изложба коју Рим посвећује Канови поводом 250 година од рођења и два века од завршетка статуе „Паолина Боргезе као Венера” одржи у салама Галерије Боргезе, идеалном амбијенту за његова остварења, није случајна. Изложба је поново створила, у дијалогу између Кановиних статуа, Бернинијевих ремек-дела, Рафаелових и Коређових слика и античких мермера, сличну атмосферу која се у овим просторима удисала пре два века.

Више од педесет дела пристиглих из највећих светских музеја – шеснаест великих скулптура, цртежи и слике – причају о методу који је Канова примењивао током рада, од идеје, неколико потеза оловком, до сензуалних ефеката „последње руке”, патине коју је само он умео да дâ, која је претварала мермер у „право месо” (израз који је употребљавао Канова).

(/slika2)„Паолина Боргезе као Венера”, надахнута Тицијановим Венерама и лежећим фигурама на ертрурским саркофазима, истинскије модел љупкости и савршенства. Уз ову скулптуру која није никада напустила Вилу Боргезе (познато је да ју је по завршетку дела љубоморни муж Камило Боргезе сакрио од свих, чак и од њеног творца Канове), на римској изложби централну тему лепоте допуњују „Венера из Лидса” и „Венера Италика”. Кановину поетику илуструје и нежни загрљај три музе „Грације” (које су, за ову прилику, по други пут напустиле Ермитаж),који преноси пријатну сензацију отмености и хармоније. Стендал, који се нарочито дивио овим фигурама из грчке митологије, изјавио је да је уметник скулптуром „Грације” створио нови тип лепоте. Тим поводом је написао: „Канова је имао храброст да не копира Грке и да пронађе лепоту, као што су радили Грци...створио је сто статуа од којих тридесет представљају ремек-дела.”
Богови, музе, нимфе...Поглед се зауставља на мермерној бисти „Јелена Тројанска”. Ова сензационална позајмица из ексклузивне приватне колекције можда је најлепши примерак Кановиних тзв. „идеалних глава”. Када је Бајрон својевремено видео „Јелену” у венецијанској палати Албрици, очаран, посветио јој је стихове: „What nature could, but would not, do,/ And beauty and Canova can.” („Што природа може, али не чини, лепота и Канова могу.”)

Поред зачуђујуће лепих, бесмртних ликова обликованих у леденом мермеру, на изложби откривамо и другачијег Канову – чулнијег темперамента и живљих осећања. Тај уметников израз се можда највише испољава на његовим припремним скицама и сликама за скулптуре. Ова добро посећена изложба (дневни просек1500 посетилаца), затвара се 10. фебруара.