Прича са источне стране

Већ по старом обичају Срби су се поделили.Овај пут на оне који подржавају “улазак” Србије у ЕУ и на оне који су против тога. Ови други , наравно не знају баш прецизно којим путем би требало кренути, а први опет мисле да ће се сви проблеми решити сами од себе прикључењем великој европској “фамилији” (намерно користим знаке навода, јер фамилија подразумева одређене односе међу члановима исте, што овде баш и није увек случај). Не желим наравно да подржим ни једне ни друге, нити желим да износим свој став по том питању, јер је он у овој причи небитан, ако ништа друго недовољно сам компетентан, али мислим да неке свакодневне слике из живота у једној другачијој ЕУ могу помоћи бар онима који сањају да неке важне ставове формирају ако не будни, а оно бар отрежњени.

Већ петнаест година живим у Грчкој, земљи која се по већини статистичких показатеља заједно са Португалом и Шпанијом углавном налазила на зачељу старе европске фамилије (осим када је у питању потрошња кафе по глави становника). То значи да је присиљена да од те исте европске фамилије очекује кредите из развојних фондова да би у некој далекој и неодређеној будућности достигла неки одређјени европски стандард и “квалитет” живота. Тај квалитет живота рецимо подразумева и ниво издувних гасова у урбаним срединама, чија се граница према стандардима изгласаним у европском парламенту мора строго поштовати. Издувне гасове наравно продукују аутомобили и то углавном они дотрајали, а они су због високих увозних дажбина у Грчкој средином деведесетих били заступљени исто колико и у Београду. То је проблем чије решење европски парламент углавном препушта локалним владама, а решење је наравно да се стари аутомобили замене новим.

Али ко и како да купи нов аутомобил у земљи где је загарантован лични доходак седамсто еура, а најјефтинији аутомобил кошта осам хиљада. То је тренутак који наравно ЕУ чека да покаже своју улогу доброчинитеља, па наравно из својих фондова одобрава “бесповратни“ кредит којим ће локална влада организовати докапитализацију куповине нових аутомобила, тако што ће сваки половни откупити за неких хиљаду или две хиљаде евра (у зависности колики је крш у питању), а преосталих шест, седам хиљада власник мора, како зна и уме да намакне сам, јер ће после предвиђеног временског периода плаћати казну, обзиром да његов крш загађује околину, а сумпор диоксид из издувних гасова нагриза мермер Партенона, који је европска културна баштина. Није лоше, рећи ће неко и искористити шансу да се ослободи крша и уз додатни кредит дође до новог љубимца на четири точка.

Проблем постаје и помало сладуњав, јер купац мора да се определи, за неког малог Италијана, још мањег Француза или мало тврђег Немца. Тај детаљ за ову причу више није ни битан. Битно је да се том куповином онај “бесповратни “ кредит из фонда за развој вратио тамо, где је у ствари био и намењен. Развоју европске аутомобилске индустрије, и да је мала и не баш богата Грчка једном законском одредбом која се тиче издувних гасова анектирана у јединствено европско тржиште. Неко ће рећи па ништа зато, бар су добили нове аутомобиле. То јесте тачно али ко овде уопште говори о аутомобилима и издувним гасовима? Ја овде све време говорим о оној речи под знацима навода – “бесповратни”…