Чудо у Краљеву

Победа српских тенисера над хрватским у недавно одржаном сусрету Дејвис купа се очекивала, али поздрав у ставу „мирно” и аплауз хрватској „Лијепој нашој” – није. На то су касније дошли и аплаузи сваком добром потезу и противничких тенисера па је, рецимо, Борна Ћорић био баш омиљен лик у граду на Ибру... Хвалили су тако „висок ступањ културе”, извештаја „Политике” у коментарима и наши читаоци из Хрватске. А, да је било тог културног и спортског навијања потврђује и чињеница да током свих пет мечева судије нису ниједном, чак ни замолиле гледаоце за тишину. Зато су се многи нашли у чуду, појединци су домаћине и приупитали: Ко су вам ови људи?

И, одјек таквог навијања још се узвраћа похвалама и честиткама Краљеву. Таква слика емитована је чак на 46 иностраних ТВ станица и описана у још већем броју новина. Хрватски извештачи писали су о „Краљевском дочеку у Краљеву”, и о „Малом граду великог срца”. Преносили су изјавe тенисера и селектора хрватског тима који су редовно истицали: „Осећамо се угодно, краљевски, захвални смо публици и домаћинима...”

Поносни су на овај догађај Краљевчани, али испод тих похвалних наслова и комплимената остаје сасвим једноставно питање – ко су, заиста, ти људи?

Они који о отворености, гостопримству и толеранцији нису учили ни од невладиних организација, ни од проевропски политичара него од учитељица живота. Историја каже да су у град на Ибру одавно са свих страна долазили људи разних вера и нација и подуже остајали. И данас је овде око 20.000 избеглица и расељеника из последњих ратова. Краљево је и раније било уточиште „искорењеним” људима. Русима избеглим од бољшевичке власти 1920. и 1921. године, у краљевачкој „руској колонији” живело је око стотинак породица.

Онда су 1928. године у Краљево дошли Французи, њих око две стотине. И волели су их Краљевчани, била су свежа сећања на ратно савезништво. Од њих нису учили само производњу борбених авиона „бреге” већ и тенис, моду, манире... У близини тадашње фабрике авиона налазила се и „француска колонија”. Овде је за њих саграђена католичка црква, а приватну француско-српску школу похађало је 43 малишана.

Када је почео Други светски рат, у Краљево су пристигле избеглице, њих 2.852, највише Словенаца. Нажалост, многи су страдали октобра 1941. године заједно са домаћинима у фашистичкој одмазди. А, домаћини су и себи и њима само желели „добро, а никоме зло”. Тако то и данас пише на грбу града.

Била би штета да политичари не искористе овај „ветар у леђа” са Ибра. Можда да се суочимо са бар једном хрватском препреком мање на нашем путу ка Бриселу. Или, да аутобуси и аутомобили са краљевачким таблицама овог лета буду безбеднији на хрватском приморју.

Победа српских тенисера над хрватским у недавно одржаном сусрету Дејвис купа се очекивала, али поздрав у ставу „мирно” и аплауз хрватској „Лијепој нашој” – није. На то су касније дошли и аплаузи сваком добром потезу и противничких тенисера па је, рецимо, Борна Ћорић био баш омиљен лик у граду на Ибру... Хвалили су тако „висок ступањ културе”, извештаја „Политике” у коментарима и наши читаоци из Хрватске. А, да је било тог културног и спортског навијања потврђује и чињеница да током свих пет мечева судије нису ниједном, чак ни замолиле гледаоце за тишину. Зато су се многи нашли у чуду, појединци су домаћине и приупитали: Ко су вам ови људи?

И, одјек таквог навијања још се узвраћа похвалама и честиткама Краљеву. Таква слика емитована је чак на 46 иностраних ТВ станица и описана у још већем броју новина. Хрватски извештачи писали су о „Краљевском дочеку у Краљеву”, и о „Малом граду великог срца”. Преносили су изјавe тенисера и селектора хрватског тима који су редовно истицали: „Осећамо се угодно, краљевски, захвални смо публици и домаћинима...”

Поносни су на овај догађај Краљевчани, али испод тих похвалних наслова и комплимената остаје сасвим једноставно питање – ко су, заиста, ти људи?

Они који о отворености, гостопримству и толеранцији нису учили ни од невладиних организација, ни од проевропски политичара него од учитељица живота. Историја каже да су у град на Ибру одавно са свих страна долазили људи разних вера и нација и подуже остајали. И данас је овде око 20.000 избеглица и расељеника из последњих ратова. Краљево је и раније било уточиште „искорењеним” људима. Русима избеглим од бољшевичке власти 1920. и 1921. године, у краљевачкој „руској колонији” живело је око стотинак породица.

Онда су 1928. године у Краљево дошли Французи, њих око две стотине. И волели су их Краљевчани, била су свежа сећања на ратно савезништво. Од њих нису учили само производњу борбених авиона „бреге” већ и тенис, моду, манире... У близини тадашње фабрике авиона налазила се и „француска колонија”. Овде је за њих саграђена католичка црква, а приватну француско-српску школу похађало је 43 малишана.

Када је почео Други светски рат, у Краљево су пристигле избеглице, њих 2.852, највише Словенаца. Нажалост, многи су страдали октобра 1941. године заједно са домаћинима у фашистичкој одмазди. А, домаћини су и себи и њима само желели „добро, а никоме зло”. Тако то и данас пише на грбу града.

Била би штета да политичари не искористе овај „ветар у леђа” са Ибра. Можда да се суочимо са бар једном хрватском препреком мање на нашем путу ка Бриселу. Или, да аутобуси и аутомобили са краљевачким таблицама овог лета буду безбеднији на хрватском приморју.