Čudo u Kraljevu

Pobeda srpskih tenisera nad hrvatskim u nedavno održanom susretu Dejvis kupa se očekivala, ali pozdrav u stavu „mirno” i aplauz hrvatskoj „Lijepoj našoj” – nije. Na to su kasnije došli i aplauzi svakom dobrom potezu i protivničkih tenisera pa je, recimo, Borna Ćorić bio baš omiljen lik u gradu na Ibru... Hvalili su tako „visok stupanj kulture”, izveštaja „Politike” u komentarima i naši čitaoci iz Hrvatske. A, da je bilo tog kulturnog i sportskog navijanja potvrđuje i činjenica da tokom svih pet mečeva sudije nisu nijednom, čak ni zamolile gledaoce za tišinu. Zato su se mnogi našli u čudu, pojedinci su domaćine i priupitali: Ko su vam ovi ljudi?

I, odjek takvog navijanja još se uzvraća pohvalama i čestitkama Kraljevu. Takva slika emitovana je čak na 46 inostranih TV stanica i opisana u još većem broju novina. Hrvatski izveštači pisali su o „Kraljevskom dočeku u Kraljevu”, i o „Malom gradu velikog srca”. Prenosili su izjave tenisera i selektora hrvatskog tima koji su redovno isticali: „Osećamo se ugodno, kraljevski, zahvalni smo publici i domaćinima...”

Ponosni su na ovaj događaj Kraljevčani, ali ispod tih pohvalnih naslova i komplimenata ostaje sasvim jednostavno pitanje – ko su, zaista, ti ljudi?

Oni koji o otvorenosti, gostoprimstvu i toleranciji nisu učili ni od nevladinih organizacija, ni od proevropski političara nego od učiteljica života. Istorija kaže da su u grad na Ibru odavno sa svih strana dolazili ljudi raznih vera i nacija i poduže ostajali. I danas je ovde oko 20.000 izbeglica i raseljenika iz poslednjih ratova. Kraljevo je i ranije bilo utočište „iskorenjenim” ljudima. Rusima izbeglim od boljševičke vlasti 1920. i 1921. godine, u kraljevačkoj „ruskoj koloniji” živelo je oko stotinak porodica.

Onda su 1928. godine u Kraljevo došli Francuzi, njih oko dve stotine. I voleli su ih Kraljevčani, bila su sveža sećanja na ratno savezništvo. Od njih nisu učili samo proizvodnju borbenih aviona „brege” već i tenis, modu, manire... U blizini tadašnje fabrike aviona nalazila se i „francuska kolonija”. Ovde je za njih sagrađena katolička crkva, a privatnu francusko-srpsku školu pohađalo je 43 mališana.

Kada je počeo Drugi svetski rat, u Kraljevo su pristigle izbeglice, njih 2.852, najviše Slovenaca. Nažalost, mnogi su stradali oktobra 1941. godine zajedno sa domaćinima u fašističkoj odmazdi. A, domaćini su i sebi i njima samo želeli „dobro, a nikome zlo”. Tako to i danas piše na grbu grada.

Bila bi šteta da političari ne iskoriste ovaj „vetar u leđa” sa Ibra. Možda da se suočimo sa bar jednom hrvatskom preprekom manje na našem putu ka Briselu. Ili, da autobusi i automobili sa kraljevačkim tablicama ovog leta budu bezbedniji na hrvatskom primorju.

Pobeda srpskih tenisera nad hrvatskim u nedavno održanom susretu Dejvis kupa se očekivala, ali pozdrav u stavu „mirno” i aplauz hrvatskoj „Lijepoj našoj” – nije. Na to su kasnije došli i aplauzi svakom dobrom potezu i protivničkih tenisera pa je, recimo, Borna Ćorić bio baš omiljen lik u gradu na Ibru... Hvalili su tako „visok stupanj kulture”, izveštaja „Politike” u komentarima i naši čitaoci iz Hrvatske. A, da je bilo tog kulturnog i sportskog navijanja potvrđuje i činjenica da tokom svih pet mečeva sudije nisu nijednom, čak ni zamolile gledaoce za tišinu. Zato su se mnogi našli u čudu, pojedinci su domaćine i priupitali: Ko su vam ovi ljudi?

I, odjek takvog navijanja još se uzvraća pohvalama i čestitkama Kraljevu. Takva slika emitovana je čak na 46 inostranih TV stanica i opisana u još većem broju novina. Hrvatski izveštači pisali su o „Kraljevskom dočeku u Kraljevu”, i o „Malom gradu velikog srca”. Prenosili su izjave tenisera i selektora hrvatskog tima koji su redovno isticali: „Osećamo se ugodno, kraljevski, zahvalni smo publici i domaćinima...”

Ponosni su na ovaj događaj Kraljevčani, ali ispod tih pohvalnih naslova i komplimenata ostaje sasvim jednostavno pitanje – ko su, zaista, ti ljudi?

Oni koji o otvorenosti, gostoprimstvu i toleranciji nisu učili ni od nevladinih organizacija, ni od proevropski političara nego od učiteljica života. Istorija kaže da su u grad na Ibru odavno sa svih strana dolazili ljudi raznih vera i nacija i poduže ostajali. I danas je ovde oko 20.000 izbeglica i raseljenika iz poslednjih ratova. Kraljevo je i ranije bilo utočište „iskorenjenim” ljudima. Rusima izbeglim od boljševičke vlasti 1920. i 1921. godine, u kraljevačkoj „ruskoj koloniji” živelo je oko stotinak porodica.

Onda su 1928. godine u Kraljevo došli Francuzi, njih oko dve stotine. I voleli su ih Kraljevčani, bila su sveža sećanja na ratno savezništvo. Od njih nisu učili samo proizvodnju borbenih aviona „brege” već i tenis, modu, manire... U blizini tadašnje fabrike aviona nalazila se i „francuska kolonija”. Ovde je za njih sagrađena katolička crkva, a privatnu francusko-srpsku školu pohađalo je 43 mališana.

Kada je počeo Drugi svetski rat, u Kraljevo su pristigle izbeglice, njih 2.852, najviše Slovenaca. Nažalost, mnogi su stradali oktobra 1941. godine zajedno sa domaćinima u fašističkoj odmazdi. A, domaćini su i sebi i njima samo želeli „dobro, a nikome zlo”. Tako to i danas piše na grbu grada.

Bila bi šteta da političari ne iskoriste ovaj „vetar u leđa” sa Ibra. Možda da se suočimo sa bar jednom hrvatskom preprekom manje na našem putu ka Briselu. Ili, da autobusi i automobili sa kraljevačkim tablicama ovog leta budu bezbedniji na hrvatskom primorju.