Од највиших студената и кладионице дигле руке

После легендарног тренера Бобија Најта и његове Индијане из 1976. (32:0) ниједан универзитет није освојио кошаркашко првенство САД-а без пораза. Универзитет Кентаки улази у борбу за титулу са скором 34:0, а његове играче и главнокомандујућег са клупе, Џона Калипарија, од бесмртности дели још шест „рецки”.

„Мартовско лудило” или завршни турнир кошаркашког првенства ове земље деценијама је „ушушкан” између фебруарског „Супербоула” (финални меч америчког фудбала) и априлског старта нове безбол сезоне.

На првом турниру 1939. на паркету је било осам тимова. Данас је одмеравање високошколаца од локалног постало глобални догађај. Када на „Гуглу” укуцате „march madness”, за 0,17 секунди добијете чак 42.400.000 резултата претраге.

Јуче су челници НЦАА (National collegiate athletic association) рангирали 64 учесника турнира. Први мечеви су сутра, док је финални 6. априла у Индијанаполису на „Лукас оил“ стадиону са 78.000 места. Носиоци регија су Кентаки (Средњи Запад), Виланова (Исток, скор 32:2), Дјук (Југ, 29:4) и Висконсин (Запад, 31:3).

Парови полуфинала биће победници „костура” Средњи Запад – Исток и Запад – Југ.

У почетним дуелима статистика је у одмеравању снага на релацији „1–16” неумољива за ове друге, јер шеснаести никада није победио прворангираног. Ако би ипак неко погодио будућег првака, уплативши претходно један евро на „шеснаестицу”, преко ноћи би се уписао у милионере са око 330.000.000 евра у џепу. Медаља има и другу страну. Не славе фаворити на папиру баш увек: у 76 година дугој историји турнира само су 2008. сва четири прворангирана стигли до „фајнал фора”.

Од 1985. „број 15” је тек шест пута у „костуру” од 64 екипе савладао „броја два”.

После два круга елиминационих надметања стиже се до новог, опште прихваћеног израза – „слатких шеснаест”. Ко„добаци” довде, поред могућности да иде даље ка главној награди, обезбеђује себи и вишегодишњи статусни симбол. Један део се односи на спортско-навијачку митологију. Ту спадају препричавања и величања неког ко је успео да буде при врху пирамиде саграђене од скоро 400 универзитета. Други је добијање издашнијих новчаних средстава за кошаркашке програме.

Калипаријеве „дивље мачке” су ове сезоне надмоћне исто, ако не и више, колико и екипа „Мерцедеса” у првенству Формуле 1.

У изненађења не верују ни ласвегаске кладионице, јер не нуде, бар не у овој фази, никакав добитак на Кентаки. Друго место са квотом 6:1 (на један уложен, добија се шест долара или 5,67 евра) деле Дјук и Висконсин, а онда следе Виланова (8:1), Гонзага и Вирџинија (12:1), Аризона (15:1) итд. Ако је неком коцка у крви и баш жели да баца новац, на зачељу су са по 1000:1 Истерн Вашингтон и Валпаризо.

У јулу 2014. се, желећи да добро заради, прерачунала и чувена кладионица „Вилијам Хил”, понудивши квоту 50:1 да Кентаки неће проћи непоражен. То је тада мирисало на лаки добитак, па је примљено 39 опклада. Највећа уплаћена свота била је 472,5 евра. Ако би „Вајлдкетси” тријумфовали, губитак кладионице само у овом случају био би 23.600 евра. Јавно су признали једино то да ће у најнеповољнијем расплету изгубити шестоцифрени износ.

Прошле године Конектикат је у финалу савладао Кентаки са 60:54 пред 79.289 навијача. Сада неће стићи до титуле једино ако им „небо падне на главу”. На овом универзитету играле су својевремено и данашње НБА звезде попут Ентонија Дејвиса (Њу Орлеанс), Џона Вола (Вашингтон) или Демаркуса Казинса (Сакраменто).

На драфту 2016. из Калипаријевог студентског тима сигурно ће се у првом кругу бирања наћи најмање петорица кошаркаша. Од стартне петорке „Вајлдкетса”, са просечном висином играча од 207 центиметара, у конкуренцији свих НБА и НЦАА екипа, једино је виша петорка НБА лигаша Минесоте.

Кентаки је највећи голијат у свету студентског баскета претходних четири и кусур деценија. Ако не стигне до трона – капа доле том неком сјајном Давиду...