Српски потомци папа Џорџа

Какви су то Срби који су живели у Америци и градили америчко друштво, поносно носећи Србију у себи –тиме се бавио редитељ Жељко Мирковић у свом новом документарном филму, под интригантнимнасловом „Теслин народ”.

Упустио се режисер у ту замисао после документарца „Други сусрет”, у којем је приказао познанство двојице пилота (Aмериканца који је пилотирао авионом Ф- 117а и српског ракеташа који га је оборио 1999. године), за који је освојио осам награда, кандидатуру за Оскара, пројекције у Њујорку, Лос Анђелесу, америчком Конгресу, Уједињеним нацијама.

Гостујући у Америци са овим филмом, Мирковић је упознао утицајне Србе, осетио колико су жељни да успоставе дугорочне везе са матицом и искористе своје тренутне позиције у САД, али осетио код њих и горчину, јер годинама наша земља није билапредстављена у иностраним медијима на прави начин, и сви смо трпели последице тога.

– Утисак је да се на томе системски и даље не ради, и моја је жеља да овим филмом донесем приче о вредностима које су ти људи, трагајући за бољим животом, остварили, а да притом никада нису заборавили ко су и одакле су.

Када те људе већ имамо, а не препознајемо их као ресурсе који могу да померају границе, поставља се питање зашто је то тако.

На Видовдан 2014. он је боравио у Филаделфији на прослави 200 година од доласка првог Србина Ђорђа Шагића, касније названог Џорџ Фишер, на америчко тле. Том приликом упознао је Шагићеве потомке, Ларија Мелета и Џека Мелета.Они су поносни на свог, како га зову папа Џорџа, и иако се њихово порекло током два века проширило и на друге народе, желе да знају више о Србима,и да истраже своје корене. Било би занимљиво, каже наш редитељ, када би такви људи, уколико то желе, могли да добију пасош Србије.

– Ђорђе Шагић био је борац за независност Тексаса и Новог Мексика, директор царине, амерички судија и оснивач првих српских организација и цркава у Калифорнији. Након Шагића, у САД је пристигло милион Срба који су се највише населили у области Чикага и у држави Пенсилванији. Наши људи постигли су велики успех у Америци – међу конгресменима Милица Лубурић, Ђорђе Војиновић, Хелен Делић Бентли, добитници Оскара (Карл Малден-глума, Стојан Стив Тешић-сценарио, Душан Вукотић-цртани филм, Зоран Перишић-камера и ефекти, Мирко Ковачевић-камера, Дејан Илић-за унапређење технологије снимања филмова) и Пулицера (Чарлс Симић, Волтер Богданић чак три пута, Пупин), ту су хиљаде хероја америчке војске, бизнисмена, истакнутих научника, уметника.

Жељко Мирковић наглашава да су и српске организације у САД успеле да се позиционирају током времена, као што је Српска национална федерација, најстарија српска организација у САД, у новије време и Тесла научна фондација, као и Српски институт у Вашингтону, где се састају виђенији Срби и делује као политички и економски мост.

– Оно што недостаје, према мишљењу свих њих, јесте да буду јасније и директније укључени у рад Србије и да имају правни и уставни оквир за то који ће им помоћи да спроведу идеје и иницијативе. На томе треба сигурно радити, без страха – поручује наш саговорник.

„Теслин народ” прати историју српско-америчких односа и подсећа на важне тачке у њиховој историји, као што је пријатељство научника Михајла Пупина и америчког председника Вудра Вилсона. Редитељ подсећа да је Пупин дошао у Америку 1874. и запослио се на Колумбија универзитету у Њујорку. Као велики патриота још у време балканских ратова окупљао је добровољце по Америци, а то је чинио и од 1914. по избијању Првог светског рата тако што је обилазио руднике и фабрике где су Срби радили.

– Срби који су већ били у Америци нису могли да остану равнодушни према тој борби у старом крају. Просечна старост нашег емигранта у предвечерје Првог светског рата била је од 25 до 30 година. Ускоро после конституисања, Српска народна одбрана образовала је месне одборе по главним местима Америке. Њих 83 на броју. Поред ових локалних огранака Српске народне одбране, било је око 180 других патриотских друштава. Читаво америчко родољубиво српство давало је своју пуну подршку СНО и пожртвованом раду на прикупљању материјалних средстава за српске рањенике и сирочад – истиче Мирковић.

Михајло Пупин је, како додаје, као већ афирмисан писац, колумниста, пријатељ председника САД омогућио да се у Америци 1917. године мобилише чак 17.000 српских добровољаца за помоћ српској војсци и народу. – Први добровољци су илегално преко Канаде стизали у Србију. Пупин је организовао параде српских добровољаца у САД, а СНО је помогао Војној комисији Србије да добровољце са Американцима, када су ушли у рат, пребаци на Солунски фронт. Ови амерички Срби су значајно помогли победи и слободи српског народа 1918. године, и ударили темеље америчко-српског савезништва и пријатељства, које је потврђено саопштењем подршке српском народу В. Вилсона 28. јула 1918, објављеном у свим дневним новинама.

–„Теслин народ” није промотивни филм о једном народу нити има намеру да брани Србе од других, већ да подигне свест о сопственим потенцијалима, ида нас приближи другим нацијама, јер се путем животних прича које се најлакше препознају, успоставља права комуникација – сматра Мирковић.

Он додаје да је својатање Николе Тесле, што други народи чине, разумљиво, јер када је неко успешан сви желе комадић тог успеха за себе. А када је неко глобална икона као Тесла, како каже, просто је логично да га сви тако и препознају и да покушавају да нађу неку везу са њим.

Филм је сниман у Филаделфији, Њујорку, Питсбургу, Кливленду, Чикагу, Лос Анђелесу, Бостону, Београду и Бањалуци. Тренутно је у фази обезбеђивања средстава за наставак продукције. Подршку филму дали су Министарствокултуре Србије, амбасада САД, Конгресна библиотека у Вашингтону, професори на америчким универзитетима, продуцент Ден Тана,редитељ Питер Богданович, и многи други.

Мирјана Сретеновић