Реторика привремености

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
„Време је потрошено“, каже Кристоф Мекел у једној од својих ненасловљених песама, понављајући потом ту реч „потрошено“ као важно искуство сопствене поезије.

Ово искуство је присутно у многим песниковим стиховима. Ако се у њима говори о свету у непрестаној промени, и то оној промени која чини другачијим и управо виђене призоре и тек освојене емоције, само осећање потрошености досуђеног времена и привремености сваке егзистенцијалне ситуације остаје стајаће место Мекелове поезије.

„Сада долази / септембар / ... лето само што није отишло“, каже се у једној од најбољих песама у књизи То је била љубав, анђеле мој. Казани са карактеристичним миром и у помало исповедном тону, ови стихови региструју окончање једног годишњег доба и долазак другог коме се, такође, још док и није почело, види крај. У цикличним сменама људских и природних доба Мекел види, најпре, привременост и несталност, обе проистекле из дубоко проживљене нужности. Све је привремено: и оно што човек чини, и оно што, при томе, осећа, и оно што га окружује.

Стишани хумор

Чак ни епифанијски тренуци, а то је обликотворни принцип по коме обично настају песме овог немачког аутора и графичког уметника, не успевају сопственом непоновљивошћу да сузбију говор о потрошеном времену и о искуству несталног и променљивог света. Мекелови стихови постају тако израз доследне и сугестивне реторике привремености. Та реторика, у својим најбољим часовима, неће само да каже како је све пролазно, већ и како се та пролазност интензивно осећа и у часу саме остварености и привидне пуноће неког призора или доживљаја.

Од овакве почетне позиције можда би се најлакше било окренути меланхоличној лирици о задатом свету и о човеку затеченом у њему. Али Мекелова поезија, премда у њој има, разуме се, и меланхоличних стихова, није у свом основном тону таква. У њој је, у барем исто толикој мери, присутан глас песничког хумора и иронијске инверзије. Међутим, као изразито модернистички песник, Кристоф Мекел је превасходно писац стишаног гласа у коме осваја умеће постепеног излагања све сложенијих и захтевнијих питања модерног искуства и песничких изазова. По томе је Мекел прави представник не само немачког већ и уопште европског песничког искуства шездесетих година XX века у коме се модернистичко искуство преплиће са неосимболистичким сензибилитетом за културну традицију као основ за осмишљавање модерног човековог искуства. Са једне стране, Мекел, попут других модерниста, проширује језичку основу своје поезије у правцу свакодневног језика и разговорног тона, што му омогућава да нагласи непосредност властитог израза и једноставност као преовлађујућу форму сопственог песничког обраћања. На другој страни, Мекел врло често у типичним свакодневним ситуацијама, од којих, по правилу, и обликује своју поезију, открива неке од најстаријих митских и културолошких форми европске цивилизације, као када у призору једне девојке препознаје одисејевску и хомеровску Кирку.

Нико није поштеђен

(/slika2)Обликоване у наративном тону, Мекелове песме најчешће представљају заустављене призоре свакодневице. Прожети лирском рефлексијом, ови заустављени призори постају потом фрагменти изгубљеног и потрошеног времена. Настали на овој основи, Мекелови стихови тематизују саме елементарности: рађање и љубав, постојање и страх, усхићење и свест о опадању, епифаније у свакодневици и смрт. Или пак окончане љубави, што је веома честа тема у овој поезији, погодно изабрана да у духу разговорне једноставности нагласи привременост.

Мада суочена са искуством које није лако, због чега је и изабала реторику привремености као свој преовлађујући тон, поезија Кристофа Мекела је у првом реду израз смирене спознаје. Та спознаја се најпре открива у песниковим стиховима у којима се, у кључу негације, дефинише шта јесте песма. Песма, каже се у „Речи о песми“, „није место где се негује лепота“, али није ни место где се „украшава истина“, „лечи бол“ или преображава нада, нити је пак место „где ће анђео бити поштеђен“. Насупрот томе, у Мекеловој поезији нико и ништа неће бити поштеђени од рационализоване спознаје о крхкости и несталности, о задатој окончаности онога што још није ни почело.

Оно што важи за поезију важи и за саму егзистенцију. „То га је учинило хладним, то да га ништа неће спасити / ни дух, ни огањ“, каже се у песми „Сонг“. Оваква спознаја није учинила Мекелов лирски субјект хладним, ни дистанцираним. Али га је обогатила рационализованом, смиреном спознајом пред последњим искуством. Пред том спознајом чињенице и искуства егзистенције укрштају се са песничком традицијом и традицијом мишљења, оно што је савременом са оним што је елементарно, а сама јединка са својом културом и увидима једнако као са својим страстима и страховима.