Retorika privremenosti

POEZIJA U VREMENU
„Vreme je potrošeno“, kaže Kristof Mekel u jednoj od svojih nenaslovljenih pesama, ponavljajući potom tu reč „potrošeno“ kao važno iskustvo sopstvene poezije.

Ovo iskustvo je prisutno u mnogim pesnikovim stihovima. Ako se u njima govori o svetu u neprestanoj promeni, i to onoj promeni koja čini drugačijim i upravo viđene prizore i tek osvojene emocije, samo osećanje potrošenosti dosuđenog vremena i privremenosti svake egzistencijalne situacije ostaje stajaće mesto Mekelove poezije.

„Sada dolazi / septembar / ... leto samo što nije otišlo“, kaže se u jednoj od najboljih pesama u knjizi To je bila ljubav, anđele moj. Kazani sa karakterističnim mirom i u pomalo ispovednom tonu, ovi stihovi registruju okončanje jednog godišnjeg doba i dolazak drugog kome se, takođe, još dok i nije počelo, vidi kraj. U cikličnim smenama ljudskih i prirodnih doba Mekel vidi, najpre, privremenost i nestalnost, obe proistekle iz duboko proživljene nužnosti. Sve je privremeno: i ono što čovek čini, i ono što, pri tome, oseća, i ono što ga okružuje.

Stišani humor

Čak ni epifanijski trenuci, a to je oblikotvorni princip po kome obično nastaju pesme ovog nemačkog autora i grafičkog umetnika, ne uspevaju sopstvenom neponovljivošću da suzbiju govor o potrošenom vremenu i o iskustvu nestalnog i promenljivog sveta. Mekelovi stihovi postaju tako izraz dosledne i sugestivne retorike privremenosti. Ta retorika, u svojim najboljim časovima, neće samo da kaže kako je sve prolazno, već i kako se ta prolaznost intenzivno oseća i u času same ostvarenosti i prividne punoće nekog prizora ili doživljaja.

Od ovakve početne pozicije možda bi se najlakše bilo okrenuti melanholičnoj lirici o zadatom svetu i o čoveku zatečenom u njemu. Ali Mekelova poezija, premda u njoj ima, razume se, i melanholičnih stihova, nije u svom osnovnom tonu takva. U njoj je, u barem isto tolikoj meri, prisutan glas pesničkog humora i ironijske inverzije. Međutim, kao izrazito modernistički pesnik, Kristof Mekel je prevashodno pisac stišanog glasa u kome osvaja umeće postepenog izlaganja sve složenijih i zahtevnijih pitanja modernog iskustva i pesničkih izazova. Po tome je Mekel pravi predstavnik ne samo nemačkog već i uopšte evropskog pesničkog iskustva šezdesetih godina XX veka u kome se modernističko iskustvo prepliće sa neosimbolističkim senzibilitetom za kulturnu tradiciju kao osnov za osmišljavanje modernog čovekovog iskustva. Sa jedne strane, Mekel, poput drugih modernista, proširuje jezičku osnovu svoje poezije u pravcu svakodnevnog jezika i razgovornog tona, što mu omogućava da naglasi neposrednost vlastitog izraza i jednostavnost kao preovlađujuću formu sopstvenog pesničkog obraćanja. Na drugoj strani, Mekel vrlo često u tipičnim svakodnevnim situacijama, od kojih, po pravilu, i oblikuje svoju poeziju, otkriva neke od najstarijih mitskih i kulturoloških formi evropske civilizacije, kao kada u prizoru jedne devojke prepoznaje odisejevsku i homerovsku Kirku.

Niko nije pošteđen

(/slika2)Oblikovane u narativnom tonu, Mekelove pesme najčešće predstavljaju zaustavljene prizore svakodnevice. Prožeti lirskom refleksijom, ovi zaustavljeni prizori postaju potom fragmenti izgubljenog i potrošenog vremena. Nastali na ovoj osnovi, Mekelovi stihovi tematizuju same elementarnosti: rađanje i ljubav, postojanje i strah, ushićenje i svest o opadanju, epifanije u svakodnevici i smrt. Ili pak okončane ljubavi, što je veoma česta tema u ovoj poeziji, pogodno izabrana da u duhu razgovorne jednostavnosti naglasi privremenost.

Mada suočena sa iskustvom koje nije lako, zbog čega je i izabala retoriku privremenosti kao svoj preovlađujući ton, poezija Kristofa Mekela je u prvom redu izraz smirene spoznaje. Ta spoznaja se najpre otkriva u pesnikovim stihovima u kojima se, u ključu negacije, definiše šta jeste pesma. Pesma, kaže se u „Reči o pesmi“, „nije mesto gde se neguje lepota“, ali nije ni mesto gde se „ukrašava istina“, „leči bol“ ili preobražava nada, niti je pak mesto „gde će anđeo biti pošteđen“. Nasuprot tome, u Mekelovoj poeziji niko i ništa neće biti pošteđeni od racionalizovane spoznaje o krhkosti i nestalnosti, o zadatoj okončanosti onoga što još nije ni počelo.

Ono što važi za poeziju važi i za samu egzistenciju. „To ga je učinilo hladnim, to da ga ništa neće spasiti / ni duh, ni oganj“, kaže se u pesmi „Song“. Ovakva spoznaja nije učinila Mekelov lirski subjekt hladnim, ni distanciranim. Ali ga je obogatila racionalizovanom, smirenom spoznajom pred poslednjim iskustvom. Pred tom spoznajom činjenice i iskustva egzistencije ukrštaju se sa pesničkom tradicijom i tradicijom mišljenja, ono što je savremenom sa onim što je elementarno, a sama jedinka sa svojom kulturom i uvidima jednako kao sa svojim strastima i strahovima.