Мајстор гурманлука

Jуче је, у 64. години, после краће болести, преминуо познати београдски новинар, публициста и књижевник Михајло Мика Дајмак.

Мика је умео да живи и ужива тако што је радост проналазио у малим стварима, које су свуда око нас, али никада није скривао да прва места на његовој листи хедонизма заузимају храна и пиће. У том правцу трасирао је и највећи део свог професионалног рада, мада му нису биле стране ни друге теме, поготову док је радио у „Илустрованој Политици”.

Током протеклих деценија написао је на стотине текстова о гастрономији и винарству. У листу „Базар” публиковао је више од 40 тематских додатака са око хиљаду оригиналних и модификованих, али проверених рецепата. С Милошем Лазићем написао је бестселере „Сочни кувар два дебела новинара” и „Шапутања из рерне дебелих новинара”. Снимио је више серијала „Гурманских чаролија” емитованих на РТС-у, „Телевизији Политика” и Арт ТВ. Аутор је књига „Гурмански алманах”, „Гозба”, „Практикум”, „Кување за почетнике Мике Дајмака”... Био је покретач и главни уредник специјализованог месечника „Мали кувар”, који је последњих година у нешто измењеном облику објављиван у оквиру дневног листа „Данас”.

Дајмакова књига „Оно што морате да знате о вину” је на престижном Сајму гурманске литературе у Паризу 2012. године проглашена за најбољу популарну књигу о пићима на нашем језичком подручју.

Свој омиљени мото да један крај, једну земљу, њене људе, најбоље можемо упознати ако о томе сазнања црпимо, не из историјских уџбеника, него за трпезом, уз чашу локалног вина, Мика Дајмак је преточио у књигу „Виљушком по екс-Ју”. Било је то и последње дело из његовог гастро-енолошког публицистичког опуса.

Михајло Дајмак је студирао на Филозофском факултету у Београду, а новинарством је професионално почео да се бави 1973. године. У Кућу „Политика” закорачио је 1977. и у њој остао све до 2004. године.

Иако сам га упознао много раније, интензивно смо почели да се дружимо тек од 2000. када смо се затекли у истој редакцији – „Илустрованој Политици”. Сада, после толико година, сигуран сам у једно: према Мики Дајмаку није било равнодушних – или су га волели, или нису. Искрено верујем да је ових првих далеко више, а да они други пред собом и Богом могу да оправдају своја осећања.

Жао ми је што није стигао да себи испуни последњу жељу – да се пресели код ћерке и зета у Шпанију и да тамо, у хладу палми, безбрижно пијуцка добро вино и мези ђаконије медитеранске кухиње. Нек’ му је слава.

Милан Јанковић