СРБИЈА У МЕТАФОРИ

Није лако одвојити питање уласка Србије у ЕУ од проблема коначног статуса Космета. Посебно у овој ситуацији када је атмосфера у Србији напросто препуна разних метафора – од блокаде, санкција, неимаштине, празних рафова, до изолације, инфлације, „повратка у недавну прошлост” и наде у бољи живот и светлу будућност. Као и све шифре идеолошког ратовања, такве метафоре су више од стенографисања. Оне се, заправо, и користе да би се људи спречили да размишљају, и то се постиже тако што се призивају духови низа сложених околности и осећања и аутоматски се са једне ситуације пребацују на другу. Све те метафоре повезује заједнички страх да ће се историја на овим просторима поновити.

Када је психијатар Хари Стек Саливен уочио ову неурозу бојазни од понављања назвао ју је паратаксичном деформацијом. Ми бисмо могли да је назовемо извлачењем поуке из историје. Савесно се позивајући на Сантајанину баналност о онима који су осуђени на понављање прошлости, дозволили смо авети историје да уђе у наше политичке дебате и да њима и завлада. Иако би, наравно, било много боље да политички естаблишмент у Србији држи под контролом историјску машту, да више влада чињеницама са терена и да коначно види Србију онакву каква она и јесте.

Аномалија је честа у историји. Аристотел је учио да док поезија говори о општем, историја учи о посебном. Но, они који у Србији форсирају историјске метафоре нису заинтересовани за посебности. Њих интересује само политичка борба и њихов циљ није описивање, већ предвиђање и давање рецепата. Ако се каже да је ситуација „А”, у ствари, понављање ситуације „Б”, то значи да ће се ситуација „А” завршити као и ситуација „Б”, осим ако човек послуша известан савет. А савет следи незадрживо и одмах.

Прошлост може да буде пролог, али не и судбина. Главна грешка оних који све гледају кроз метафоре је да полазе од претпоставке, коју историја не потврђује, да се историја понавља. Они претпостављају да површно слични услови доводе до идентичног развоја догађаја, а при томе се игноришу овоземаљски детаљи као што су географија, стратегија, тактика, терен, учесници, циљеви и намере.

Заправо, емпиријски свет мало може да учини да умањи привлачност метафоре, пошто се она бави, како је то лепо рекао историчар Мајкл Оукшот, „практичном” или „дидактичном историјом”, односно једном врстом псеудоисторије код које је оно што се протура као анализа у ствари само иконокластија. Дакле, поука гласи да се олаке историјске аналогије могу показати фаталним. Наиме, историја је показала да човек одбија да пристане на нешто не из политичких, већ из обичних, људских разлога и да крај ,,хладног рата” у Европи није био и крај историје, иако је Френсис Фукујама још пре 18 година изјавио да је историја завршена, а Данијел Бел пре 48 година да је идеологија окончана. У међувремену, историја се наставила, а глобализација као доктрина или идеологија радикалне трговинске дерегулације можда је достигла врхунац утицаја.

И тако долазимо до проблема коначног статуса Космета и нашег уласка у ЕУ. Како то спојити и усагласити? Космет је свакако најзвучнија реч у српском политичком речнику, нека врста телеграфског изражавања која претпоставља, чим се она изрекне, да је речено јако много. Независност Космета сигурно ће изазвати промене у целокупној карти Балкана, можда и југоисточне Европе. Јер, политичка картографија је врло крвава наука.

Где је разлика између Космета и Северне Ирске? Више од 3.000 цивила настрадало је од секташког насиља у Северној Ирској под непосредном влашћу Велике Британије. „Етничко чишћење” најдрастичније је извршено са западне стране реке Бан и разликовало се од косовског „етничког чишћења” само по дужини трајања. Северна Ирска је и данас симбол умножавања гета у Европи. Па ипак, Србију је 1999. године бомбардовала ЕУ управо као „етички инфериорна”, Србији се годинама арогантно држе придике о демократији, а ЕУ се сада спрема да јужну српску покрајину препусти банди трговаца оружјем, мафијаша и подводача. Какви лицемери!

На делу је тријумф пуританске хистерије с обе стране Атлантика. Фарисејски савез који настоји да нас увери да наша будућност зависи само од њих, а никако од нас самих. Када смо већ код будућности Србије, па и Космета, треба схватити да је промена обично веома спора, али да је кумулативна промена веома брза, као и то да је прекид у континуитету историје увек могућ. Из строго логичних разлога није могуће да тачно предвидимо будући ток историје Србије и њене јужне покрајине, јер напросто не можемо данас да предвидимо оно што ћемо сутра већ знати.

А Хегел је рекао : „Искуство и историја нас уче да људи и владе никада ништа нису научили од историје”.

У временима попут ових у Србији, када смо бесомучно засути разним метафорама, човек скоро да пожели да је Хегел био у праву.