Сви смо тукли и били смо тучени

62. „КРАТКИ МЕТАР”

Деда Марјан нестао је 1951. на четири године, а када се вратио био је промењен човек. Никоме није причао где је био. О ожиљцима на његовом телу породица није смела да пита, а у наизглед нормалној породици завладали су страх и ћутање. Али, стално је нешто „висило у зраку”. Касније су сазнали да је био на „преваспитавању” у политичком логору Голи оток.

Његова унука Тиха (1982), која је у Загребу дипломирала продукцију, каже да јој се чини да је због тог ћутања и добила име. Она је снимила филм првенац „Голи” који је прексиноћ отворио 62. Фестивал документарног и краткометражног филма у Дому синдиката.

Шест година трајало је снимање документарца – сакупљане су породичне фотографије, снимане исповести преживелих, истраживана позадина настанка Голог отока и, најважније, тражио се „глас филма” и начин да се помири приватно и јавно, а да се не оголи интима сопствене породице. Све је почело када је Тиха Гудац сазнала да читав круг пријатеља око њеног деде чине „голооточани” који су живели у завету ћутања.

– Сви смо били приморани да тучемо друге, и били смо тучени. Зато смо и ћутали о томе – каже у филму преживела са Голог отока. Редитељка је желела да исприча причу о последицама физичких и психичких тортура и прошлости која утиче на неколико генерација под истим кровом, због скривеног трпљења којег породица не зна како да се реши, и људи који у себи носе своје „голе отоке”.

И до сада су снимани филмови и емисије о Голом отоку, па Ненад Пуховски прича шта га је као продуцента привукло овом филму:

– Једна од најзначајнијих ствари које је донео документарни филм у последњој деценији јесте његов прелазак у „ја” форму, доносећи на видело дана да није срамота говорити о себи, кроз још неку важну тему која се обрађује. У овом филму нема ничег чињенично новог о Голом отоку, али преко њега схватамо последице које је Голи оток имао по преживеле, што је постало трансгенерацијска траума. Испричали смо како људска бића пате у тренутку када уређење мисли да може да одреди њихову судбину – рекао је Пуховски.

Кадар из филма Голи оток Фото Сајт Фестивала документарног и краткометражног филма 

Првог дана фестивала приказан је и филм о глумцу Жарку Лаушевићу „Лауш” Бранке Бешевић Гајић, који је до сада приказан на пет континената. Филму нико није хтео да пружи финансијску подршку и сниман је од средстава продуцената и ауторке.

– Питали су нас на премијери филма прошле године у „Сава центру” да ли желимо црвени тепих. Нисмо хтели, јер је то била малтене „мини-сахрана”. Размишљали смо и да ли треба да се поклонимо после пројекције – каже редитељка, а продуцент Мирослав Петровић истиче да је ушао у овај филм јер му је доста било опречних прича о Жарку Лаушевићу.

– Догађај убиства у ком је он био актер није силеџијство, већ несрећан спој људи, у несрећном тренутку, на несрећном месту, у несрећним друштвеним околностима. Нисмо желели да „измамљујемо” од публике аплауз. После сваког гледања овог филма имао сам потребу да се склоним у мрачни угао и да ћутим пола сата – додао је продуцент.

Публика је видела и документарац „Влада”, посвећен Влади Дивљану који у филму прича како је изгубио свој културни простор. Панк је за нас био као „земљотрес”, а нови талас као „цунами” – рекао је фронтмен групе „Идоли” у филму, у којем говори о „Слобиној Србији”, животу у Аустралији. Овај музичар, који је последње године живота провео у Бечу, себе описује речима: „жив, сољен, недосољен; жив-печен-недопечен – емигрант”. Редитељ је Руди Уран из Словеније.

Јуче је приказан филм „Дах живота” Сњежане Брезо из Босне и Херцеговине. То је прича о бебама из Бањалуке током грађанског рата у БиХ током 1992, када је 12 беба умрло у бањалучкој болници због недостатка кисеоника услед ваздушне и друмске блокаде. Бивши генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали говори о томе у филму. Филм прати причу једине преживеле бебе која има перманентна оштећења организма због недостатка кисеоника. Он је данас инвалид и не може да преживи без нечије помоћи.

Данас је на програму филм „Океан” Тамаре Дракулић (Србија), у којем јунакиња Тамара креће са пријатељем Матеом на путовање ка Хавајима, где ће просути пепео свог пријатеља Тонија у Тихи океан. Данас ће бити приказан и „Рестарт” Дејана Петровића (Србија). Реч је о причи о човеку који је одлагао буђење. Након десетогодишње самоизолације, сликар Дарко Бабић прихвата позив да направи изложбу. Тада почиње борба са навикама, пасивношћу, сопственим ограничењима. Како да се неко пробуди и покрене? једно је од питања овог филма. Публика ће данас видети и „Корене зла” Желимира Гвардиола (Србија), о коренима породичног насиља и „танкој линији између насилника и жртава”. Актери су осуђеници који су починили злочине након вишедеценијског психичког или физичког злостављања. Филм се бави и тиме откуд у човеку толико дубоког и неконтролисаног зла, и то према најближима.

М. Сретеновић