Svi smo tukli i bili smo tučeni

62. „KRATKI METAR”

Deda Marjan nestao je 1951. na četiri godine, a kada se vratio bio je promenjen čovek. Nikome nije pričao gde je bio. O ožiljcima na njegovom telu porodica nije smela da pita, a u naizgled normalnoj porodici zavladali su strah i ćutanje. Ali, stalno je nešto „visilo u zraku”. Kasnije su saznali da je bio na „prevaspitavanju” u političkom logoru Goli otok.

Njegova unuka Tiha (1982), koja je u Zagrebu diplomirala produkciju, kaže da joj se čini da je zbog tog ćutanja i dobila ime. Ona je snimila film prvenac „Goli” koji je preksinoć otvorio 62. Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma u Domu sindikata.

Šest godina trajalo je snimanje dokumentarca – sakupljane su porodične fotografije, snimane ispovesti preživelih, istraživana pozadina nastanka Golog otoka i, najvažnije, tražio se „glas filma” i način da se pomiri privatno i javno, a da se ne ogoli intima sopstvene porodice. Sve je počelo kada je Tiha Gudac saznala da čitav krug prijatelja oko njenog dede čine „golootočani” koji su živeli u zavetu ćutanja.

– Svi smo bili primorani da tučemo druge, i bili smo tučeni. Zato smo i ćutali o tome – kaže u filmu preživela sa Golog otoka. Rediteljka je želela da ispriča priču o posledicama fizičkih i psihičkih tortura i prošlosti koja utiče na nekoliko generacija pod istim krovom, zbog skrivenog trpljenja kojeg porodica ne zna kako da se reši, i ljudi koji u sebi nose svoje „gole otoke”.

I do sada su snimani filmovi i emisije o Golom otoku, pa Nenad Puhovski priča šta ga je kao producenta privuklo ovom filmu:

– Jedna od najznačajnijih stvari koje je doneo dokumentarni film u poslednjoj deceniji jeste njegov prelazak u „ja” formu, donoseći na videlo dana da nije sramota govoriti o sebi, kroz još neku važnu temu koja se obrađuje. U ovom filmu nema ničeg činjenično novog o Golom otoku, ali preko njega shvatamo posledice koje je Goli otok imao po preživele, što je postalo transgeneracijska trauma. Ispričali smo kako ljudska bića pate u trenutku kada uređenje misli da može da odredi njihovu sudbinu – rekao je Puhovski.

Kadar iz filma Goli otok Foto Sajt Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma 

Prvog dana festivala prikazan je i film o glumcu Žarku Lauševiću „Lauš” Branke Bešević Gajić, koji je do sada prikazan na pet kontinenata. Filmu niko nije hteo da pruži finansijsku podršku i sniman je od sredstava producenata i autorke.

– Pitali su nas na premijeri filma prošle godine u „Sava centru” da li želimo crveni tepih. Nismo hteli, jer je to bila maltene „mini-sahrana”. Razmišljali smo i da li treba da se poklonimo posle projekcije – kaže rediteljka, a producent Miroslav Petrović ističe da je ušao u ovaj film jer mu je dosta bilo oprečnih priča o Žarku Lauševiću.

– Događaj ubistva u kom je on bio akter nije siledžijstvo, već nesrećan spoj ljudi, u nesrećnom trenutku, na nesrećnom mestu, u nesrećnim društvenim okolnostima. Nismo želeli da „izmamljujemo” od publike aplauz. Posle svakog gledanja ovog filma imao sam potrebu da se sklonim u mračni ugao i da ćutim pola sata – dodao je producent.

Publika je videla i dokumentarac „Vlada”, posvećen Vladi Divljanu koji u filmu priča kako je izgubio svoj kulturni prostor. Pank je za nas bio kao „zemljotres”, a novi talas kao „cunami” – rekao je frontmen grupe „Idoli” u filmu, u kojem govori o „Slobinoj Srbiji”, životu u Australiji. Ovaj muzičar, koji je poslednje godine života proveo u Beču, sebe opisuje rečima: „živ, soljen, nedosoljen; živ-pečen-nedopečen – emigrant”. Reditelj je Rudi Uran iz Slovenije.

Juče je prikazan film „Dah života” Snježane Brezo iz Bosne i Hercegovine. To je priča o bebama iz Banjaluke tokom građanskog rata u BiH tokom 1992, kada je 12 beba umrlo u banjalučkoj bolnici zbog nedostatka kiseonika usled vazdušne i drumske blokade. Bivši generalni sekretar UN Butros Butros Gali govori o tome u filmu. Film prati priču jedine preživele bebe koja ima permanentna oštećenja organizma zbog nedostatka kiseonika. On je danas invalid i ne može da preživi bez nečije pomoći.

Danas je na programu film „Okean” Tamare Drakulić (Srbija), u kojem junakinja Tamara kreće sa prijateljem Mateom na putovanje ka Havajima, gde će prosuti pepeo svog prijatelja Tonija u Tihi okean. Danas će biti prikazan i „Restart” Dejana Petrovića (Srbija). Reč je o priči o čoveku koji je odlagao buđenje. Nakon desetogodišnje samoizolacije, slikar Darko Babić prihvata poziv da napravi izložbu. Tada počinje borba sa navikama, pasivnošću, sopstvenim ograničenjima. Kako da se neko probudi i pokrene? jedno je od pitanja ovog filma. Publika će danas videti i „Korene zla” Želimira Gvardiola (Srbija), o korenima porodičnog nasilja i „tankoj liniji između nasilnika i žrtava”. Akteri su osuđenici koji su počinili zločine nakon višedecenijskog psihičkog ili fizičkog zlostavljanja. Film se bavi i time otkud u čoveku toliko dubokog i nekontrolisanog zla, i to prema najbližima.

M. Sretenović