Делиблатски трибунал мири мештане

Делиблато – Јужнобанатско село Делиблато са близу 3.000 становника, старо најмање три и по века, има дугу традицију рада мировног већа, „сеоског суда”, како су га назвали. Кажу да је из предратног периода, мада неписмен, Коста Ивачковић остао запамћен по својим мудрим иницијативама за помирење мештана, који би се завадили из ко зна којих разлога, чак и кад би се попреко погледали, јер су тога јутра на „леву ногу” устали.

То нам је испричао средовечни шеф Месне канцеларије Нистор Јанча, сведок многих догађаја у селу, који је у петој години научио да чита и пише захваљујући томе што је његов отац Илија редовно куповао „Политику”. Познат је и по енциклопедијском памћењу, па захваљујући томе странке за краће време добијају извод из матичне књиге.

Сеоски суд је одувек имао двоструку улогу: да мири завађене и уштеди новац и време сељанима.

У ратно време, кад су локални фолксдојчери имали важну улогу, тадашњи „први грађанин” Делиблата, по имену Албин, био је строг, али правичан и велики поштовалац реда. У селу је био све и свја. О њему генерације причају разне приче.

На пример, Албин је захтевао од сељака да, након започетих, а у смирај дана прекинутих пољопривредних радова на њивама остављају алат и оруђе. Забранио им је да га кући понесу, јер би тако издангубили када се сутрадан на посао буду враћали. Сељани су, међутим, били обавезни да прекинуте радове пријаве „газди села”, а он би потом усмерио пољочуваре на указане њиве са мотикама, ашовима, плуговима...

Не дао бог неком да се полакоми и у току ноћи покупи остављене алатке!

У послератном периоду, неколико председника села (савета месне заједнице) по добром је упамћено. Најчешће се помиње Ђорђе Пејчић Ђока (78), који се као малолетан са родитељима доселио из Пирота. Председниковао је у неколико мандата, а више пута је имао и мандат у „сеоском трибуналу”. Као пензионисани млинар, такође, упамћен је по зналачком руковођењу у млину, чије је брашно било чувено – „од њега су крофне и штрудле биле меке као душа”.

– Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, годишње је било по десетак случајева у којима се ангажовало мировно веће. Нисмо одуговлачили са заказивањем седница, јер нам је основни циљ био да пресечемо захладнеле комшијске односе и спречимо да тешко стечени новац сељани потроше на скупо судовање. У случајевима када нисмо успели, потврде о томе смо странкама издавали. Биле су им важне за редовни суд. Странкама се никада није наплаћивала такса, нити какви други трошкови – прича нам Ђока Пејчић.

Наш саговорник каже да су се мештани најчешће „качили” због међе, ометања поседа, или обичног трача. Било је, мада ретких, и пољских штета и крађа усева. Пре Другог светског рата, а и после њега, све до осамдесетих година прошлог века, обема странама пред „сеоским судом”, било је непријатно: и оној која пред мировним већем покреће процес због крађе и оној „оптуженој” за крађу.

Насртања на туђе била су ретка, а срамота велика.

Нистор Јанча из „судске праксе” се сетио случаја када су неки неуки мештани погрешили њиву и – окопали туђи кукуруз. Када су то увидели, отишли су код власника те њиве и захтевали да им урађено плати. Овај је одбио, не очекујући да ће бити тужен „сеоском суду”.

Ипак, пред „већем тројице” власник грешком окопане њиве је истакао свој главни контрааргумент: „Шта, да вам платим, па ја ћу и да вас тужим редовном суду, јер ја не окопавам кукуруз као ви”. После тога су обе стране, заједно са члановима Мировног већа, праснуле у смех и једни другима – пружили руку.

Садашње мировно веће предводи 56-годишњи металостругар Петар Петровић Пеца, који каже да се број спорења, и пред редовним судовима и пред мировним већем, не повећава већ три, четири деценије.

– Заседамо када сакупимо најмање три предмета. Већ неколико месеци чекамо трећи. Судећи по дуготрајним „искрама” у једном случају, предмет ће вероватно завршити пред државним судом. Ипак, даћемо све од себе да странке измиримо, јер ће судски исход бити неизвестан, а трошкови и дангуба извесни и позамашни – каже актуелни председник делиблатских „миротвораца”.

Помирење, које се констатује записником, није наметнута воља чланова мировног већа, већ искључиво пристанак обеју страна. Тренутак измирења је најлепши: и „трибунал” и до јуче „зараћене стране” одлазе у оближњу кафану. Има ли од тога шта лепше…