Шест сила у клинчу са Ираном

Рок за постизање оквирног договора о петнаестогодишњем ограничењу иранског нуклеарног програма истекао је у поноћ, а до закључења овог издања сагласности још није било. Представници Техерана, пет чланица Савета безбедности и Немачке јуче су у току дана махом изражавали умерени оптимизам, али нису указивали да је дошло до пресудног помака у преговорима о најспорнијим тачкама.

Ни евентуални наставак разговора није немогућ јер су преговарачи сами себи зацртали рок, а дан одлуке је већ два пута померан од новембра 2013. године. Из табора појединих преговарача јуче су стигла и подсећања да је прави рок за склапање споразума, са свим детаљима, ионако тек први јул, па пробијање и овог термина за оквирни договор не би ништа значило.

Одлагање дуже од неколико дана ипак би можда пореметило преговоре јер би амерички Конгрес ускоро могао председнику Бараку Обами одузети моћ да сам одлучи о прихватању споразума са Ираном. Комитет Сената ће 14. априла гласати о предлогу закона који би од Обаме захтевао да предлог споразума достави Конгресу на потврду. У том телу републиканци имају већину и већ су најавили да су спремни за увођење додатних санкција Ирану ако оквирни споразум не буде постигнут ове недеље.

Предлог закона о којем ће се одлучивати у Сенату потписали су и представници Обаминих демократа. Председниковом залагању за споразум са Техераном, којем се републиканци већ жустро противе, отпор би могао само нарасти и у његовој партији ако ни у овом преговарачком року не буде могао да покаже конкретне резултате којима се доказује иранска спремност да попусти. У тој борби Обама се не сме ослонити ни на анкету Еј-Би-Сија и „Вашингтон поста” према којој је 59 одсто Американаца за закључивање споразума са Ираном јер је та подршка у претходним испитивањима била и већа.

Три кључне тачке у којима Запад, Русија и Кина очекују да Техеран прихвати њихове услове јесу брзина којом би Иран наставио да развија своје нуклеарне погоне након првих десет година аранжмана, брзина укидања санкција и механизам њиховог обнављања ако се процени да је Техеран изиграо споразум. Иран тражи да све санкције буду поништене чим потпише договор и да након истека једне деценије може одмах наставити да усавршава своју нуклеарну технологију. С друге стране преговарачког стола у Лозани тражи се да рестрикције на развој иранских постројења после првих десет година буду постепено повлачене, као што би се и санкције укидале у фазама, зависно од тога колико би се Техеран придржавао договореног. Русија, према наводима светских медија, подржава и механизам потпуне обнове санкција у случају иранске непослушности, али жели да чланице Савета безбедности, међу којима је и она, задрже право вета када се о томе евентуално буде одлучивало.

Позиција Русије, Кине и Запада у преговорима заснива се на захтевима који би одложили могућност да Иран направи нуклеарну бомбу колико год је могуће. Како је већ појаснио амерички председник Барак Обама, спровођење споразума под минималним условима потпуно би спречило такве покушаје Техерана у првих десет година, док би после тога, чак и ако би се Иран предомислио и пожурио да направи бомбу, свет имао барем годину дана да се за то спреми. Због тога се инсистира на смањењу броја центрифуга у нуклеарним постројењима које би Иран смео да остави оперативним, нарочито нових модела суперцентрифуга, које би убрзале склапање атомског пројектила.

Ирански председник Хасан Рохани, који обећава да ће нуклеарна постројења користити искључиво за производњу енергије и у медицинске сврхе, има много разлога да прихвати споразум. То би његову земљу, макар поступно, ослободило ембарга на извоз нафте и забране банкарских трансакција са иностранством. Због ње, између осталог, Иран не може да наплати, како је писао „Вашингтон пост”, око 100 милијарди долара за нафту коју је већ продао. Нафта је давала Ирану половину његових прихода, који су се, према процени Међународног монетарног фонда, због санкција срозали на половину чак и пре прошлогодишњег драстичног пада цене тог енергента.

Толики губитак, уз изолацију од међународног банкарског система, подигао је инфлацију у Ирану за више од 40 одсто, због чега су цене основних намирница подивљале. Привреда је 2012. године, када су уведене санкције након открића тајног нуклеарног програма Техерана, пала за седам процената, а наредне године за још два одсто. Страних инвестиција нема, а незапосленост је велика.

У 2014, међутим, иранска привреда је почела да се опоравља а инфлација да пада. Али, то није довољно да би потпуно учврстило позицију Роханија, који је изабран као реформски председник и суочава се са снажном опозицијом конзервативних елемената у друштву. Повлачењем ембарга Иран би, према проценама стручњака, могао троструко повећати извоз нафте у наредној години и по, а о осталим благодетима укидања санкција да се и не говори.