Робија на штрафти

Панчево – С првим топлијим данима прозори зграде у Његошевој улици број 6 у Панчеву чешће су отворени, те тако њеним станарима стижу звуци „слободе”. Објекат се налази у срцу града, и не би било места причи да није реч о педесетак метара некадашње Затворске улице, и згради у којој бораве они који су се огрешили о закон. Како се десило да је ово здање не баш репрезентативне намене, па и таквог изгледа, завршило на најбољој локацији у граду?

Према ономе што се може наћи у завичајној литератури, објекат „краљевског судског затвора” наменски је саграђен у време Банатске војне границе и владавине царице Марије Терезије, негде између 1800. и 1825. године. Нигде се јасно не образлаже зашто се затвор нашао у ондашњем строгом центру вароши, будући да је још једна притворска јединица постојала и то недалеко, у згради ондашњег Магистрата, а данашњег Народног музеја.

У књизи „Уметничка топографија Панчева”, Павле Васић је сакупио податке да је објекат изграђен од опеке, а улична фасада једноставна са одликама романтизма, да има два нивоа и да је дужине 53 метра, а ширине 11. У подрумима зграде, бележи Васић, сачувано је неколико просторија укопаних испод нивоа сутерена као „слепе собе” (без отвора и без икакве дневне или вештачке светлости), које су у оно време служиле за издвајање осуђених лица по казни – самице. „Тачно је да се у подруму зграде налазе ћелије и могу вам рећи да је тамо уистину страшно. Током радова на увођењу канализације, седамдесетих година и сам сам „боравио” у самицама у којима се не можете усправити, а затекли смо и букагије којима су затвореници бивали оковани. Памтим да није било мемле. Онај који је то градио, знао је свој посао”, прича нам Бранислав Амиџић, који је у то време био шеф градилишта панчевачког „Водовода”.

Данас су на спрату зграде смештени затвореници са дужим стажом, док су истражне ћелије распоређене паралелно са шеталиштем, од којег их дели тек узан ходник са прозорима који су једини извор спољног ваздуха. Преко дана пролазници често разговарају под прозорима, метар или два од затворених станара, док се за вечерњих сати чује музика из кафића и ресторана и жамор младежи са друге, слободне стране зида.

„Људи причају, смеју се, несвесни да са друге стране чаме затвореници и да се све чује. Током дневне шетње у затворском дворишту, због отвореног простора још је јачи осећај да сте ’напољу’. Невероватно је да вас од правог живота дели само један зид. Најтеже је, ипак, увече када се чује музика из кафића чије се баште наслањају на зграду затвора”, каже нам један од бивших „становника” Његошеве 6.

На један од зидова затворског дворишта наслања се и кућа комшије Ивана Ракиџића, који каже да углавном нема проблема зато што живи у непосредној близини. Додаје, међутим, да је било неколико покушаја бекства преко његовог кућног дворишта.

„Моја баба је чак ухватила једног бегунца и затворила га у нашој летњој кухињи, све док није дошла полиција и вратила га у затвор. Но, то је било давно и дуго није било таквих епизода”, каже Ракиџић.

Мада не спада у најлепша градска здања, зграда затвора је због својих историјских и културних вредности под заштитом Републичког завода за заштиту споменика. Стручњаци кажу да је то зато што изгледом одговара архитектури центра старог Панчева.

Измештање на чекању

Дуго година се говори о измештању казнено-поправне установе за одрасле из градског амбијента. Пре пола деценије је забележена посета представника ресорног министарства, када је и помињан рок од две године за изградњу новог затвора у Панчеву.