Цвети у Улици занатског срца

Горњи Милановац – Две старе милановачке улице, Таковску и Карађорђеву, спаја кратка улица Мише Настасијевића. Истина, некада се звала Занатска (на једном крају улице је Занатски дом из 1829. године) са златарском, столарском, шустерском, фризерском и сличним радњама. Данас су у њој, с краја на крај: продавница одеће, кафић, па опет кафић, ТВ сервис, студио за улепшавање дама, чистионица одеће, књиговодствена агенција и књижара. Али, нико не зна по коме улица носи име. У познатој породици Настасијевић није постојао никакав Миша; била су браћа, књижевници Момчило и Славомир, композитор Светомир и сликар Живорад, који још немају улицу у родном граду. Ако су они што су „кумовали” мислили на добротвора и трговца Мишу Анастасијевића који је своме отачеству завештао велелепну зграду за просветне потребе, данас познату као Капетан-Мишино здање, онда је требало да се боље распитају за његово презиме.

Још по нечему је та улица другачија од осталих: има само десну страну и парне бројеве на зградама – леву страну чини травнато пољанче са орахом, брезом и неколико зимзелених жбунова.

Било што било, у недељу су се празновале Цвети, а улица је, на један дан, прекрштена у Улицу занатског срца. Са обе стране су освануле траке са новим именом и постављен пано са песмом од четири строфе, а једна гласи: „Сву тугу сад у радост преточи / и веруј све ће да ти прија. / Нек ти у душу уђу кроз очи / злаћане руке занатлија”. Дан беше кишовит, али занатлије то није спречило у њиховом науму. Велики баштенски сунцобрани су послужили као кишобрани, а под њима никао мали сајам рукотворина.

Дрворезац Драгољуб Хаџић је изазвао пажњу кутијом за вино, не арабескама на њој, већ невидљивом бравом.

– Ако хоћеш да дођеш до флаше с вином, мораш кутију да отвориш, а ако је отвориш, поклањам ти је. Отвара се на „Сезаме, отвори се”, али она само мене слуша – дичи се Хаџић својим изумом, но тајну нам не откри.

До њега су сестре Драгана и Ивана Лукић са красним ручно израђеним накитом. Почеле су, будући незапослене, да га праве за џепарац, а данас у граду имају своју продавницу. Беше и „ћепенак” Желимира Дамљановића, јединог опанчара у читавом крају. Видели смо дивне опанке, од привезака за кључеве до кошаркашког броја 50. Отишао је на занат са 15 година, сад му је 75, па израчунајте колико се дуго бави тим занатом.

Но, највећа атракција су биле корпице, кутијице и саксије исплетене, ваљда, од најфиније обојене врбове шибе, које је изложила Ивана Глишовић.

– Нису од прућа, од старих су новина, од „Политике” и „Вечерњих новости” – изненадила нас је одговором. – Почела сам, пре две године, из хобија, у почетку поклањала пријатељима, а кад ми је продаја лепо кренула, читаву ствар сам професионализовала.

За тридесетак девојчица и дечака, од пет до 12 година, није било толико великог кишобрана, па су се сместили у салу поменутог Занатског дома. Наоружани палетама и четкицама, осликавали су 50 керамичких јаја (дар овдашњег вајара Синише Антића), већих од кокошијих а мањих од нојевих. Продаваће их, наредних дана, а добијене паре дати у хуманитарне сврхе.

Најзад, киша је са улице отерала десетак сликара (Илија Чича, Драган Џо, Боба Николић, Бранко Поп и други), али није наудила идеји. Они су под кровом Модерне галерије разапели штафелаје и сликали на задату тему „Цвети”, повремено мезетећи са великог овала пржене гирице којима их је частио један овдашњи угоститељ. Сликање, као што знате, не иде брзо, а ни уметницима се није журило, па их је затекао први сумрак.