Украјина, једна прича

Мало је оних који су преживели рат у бившој Југославији, а да не гледају са тугом и горчином на данашња дешавања у Украјини. Образац је по много чему сличан – гомила малих кратковидих интереса, отровни национализми и ослањање на некакве спољне савезнике. Када су ратни бубњеви утихнули на овом поднебљу, оно што је остало по много чему подсећа на тренутну украјинску стварност. Земља која је и пре рата вапила за модернизацијом уназађена је још више, док су „ванредне околности” омогућиле енормно богаћење појединаца сумњивих биографија. Звучи познато?

Украјина је у протеклих неколико дана обележила два датума која су наглавачке окренула ток њене модерне историје. Почетком месеца навршила се година од почетка сукоба на истоку земље, у којима је досад погинуло најмање 6.000 људи. А ноћ између 11. и 12. фебруара, пре тачно два месеца, донела је споразум који ће, ма колико крхак био, означити заустављање крвопролића. Потписан је „Минск 2”.

ПОСТОЈЕ ЛИ ЛОШИ МИРОВНИ СПОРАЗУМИ: Заправо је невероватно са којом дозом сумњичавости је дочекан договор који су под сводовима председничке палате Александра Лукашенка у Минску постигли Владимир Путин и Петро Порошенко, уз енергичну подршку Ангеле Меркел и Франсоа Оланда. Једва склопљени споразум поставио је брану за братоубилачки поход, иако су га, истина, проруски сепаратисти одмах прекршили заузевши стратешки важан град Дебаљацево. „Минску 2” је одмах пришивено да стоји на стакленим ногама и да је само питање тренутка кад ће илузија коју представља бити распршена. Необичан је такав третман, утолико пре што се један други мировни споразум, такође потписан ових дана – договор о нуклеарном програму с Ираном – на многим утицајним адресама поздравља као епохалан. Најугледнији западни коментатори оцењују да је проналажење заједничког језика са Техераном највеће достигнуће америчке дипломатије од постизања Дејтонског мировног споразума, којим је пре двадесет година окончан рат у Босни и Херцеговини. Дејтон је далеко од савршеног споразума, али је земљи исцрпљеној сулудим ратовањем донео преко потребан мир, по чему наликује и „Минску 2” и споразуму о иранском нуклеарном програму.

ЕКОНОМИЈА, ЕКОНОМИЈА, ЕКОНОМИЈА: И да није било рата, модернизација Украјине била би огроман и захтеван подухват, пише ових дана Тимоти Гартон Еш. Британски интелектуалац који се у анализама украјинске кризе истакао навијањем за једну страну, с правом примећује да је украјинска држава изнутра толико поједена корупцијом и „буразерским шемама” да је клупко готово немогуће размрсити.

Није реч о појави која је букнула као пратећа појава рата него пре о слојевима социјалне неправде који су се таложили још од стицања независности од СССР.

Гартон Еш енормне размере сиве економије илуструје примером 20.000 киоска који су распоређени широм Кијева. Процењује се да свега 6.000 има уредне папире и плаћа порез држави. Остали пливају у мутним водама уз ивицу закона, а заштиту од инспекција плаћају или локалним моћницима или директно подмићују државне чиновнике.

На врху пирамиде налази се специјалитет овог дела света – изузетно богати појединци, фамозни олигарси. Један од њих је био и Јанукович, а из тих редова је и Порошенко. Јавност се ових дана забављала причом о једном локалном олигарху, извесном Коломојском (важи за најбогатијег Украјинца), који је „пао” током чистке коју је спровео Порошенко. Остао је, међутим, непријатан утисак да је пре свега била реч о показној вежби намењеној домаћим гласачима и страним финансијерима.

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: Када једног дана историчари буду сводили рачуне у вези с узроцима и одјецима украјинске кризе, нагласак ће посве сигурно бити на сукобу Запада и Истока, незапамћеном од окончања хладног рата. Штета нанесена земљи и хаос у који је гурнута зарад „виших циљева” лаконски ће бити смештена у други план. Мало ко, међутим, верује да ће доћи до директног сукоба два блока. Пре ће бити да ћемо сведочити бесконачном показивању мишића и гомилању оружја у пограничним подручјима, али и свесрдном агитовању за потенцијалне будуће савезнике. Амерички Конгрес је доношењем Акта о превенцији руске агресије сугерисао председнику да у року од годину дана појача војну сарадњу са Украјином, Грузијом, Молдавијом, Азербејџаном, БиХ, Косовом, Македонијом, Црном Гором и – Србијом.

С друге стране, Русија покушава на све начине да у своју орбиту привуче сараднике из супротног табора. Посебно је порозна трансверзала Грчка, Србија, Мађарска, од којих свака појединачна земља показује знаке наклоности према Кремљу, на које се у Бриселу и Вашингтону гледа са подозрењем. Делује пак да је и даље највећа непознаница став Београда, а колики су улози на столу, може се закључити из разговора са западним дипломатама, које поред већ пословичне заинтересованости за односе са Приштином, највише занима каква је перспектива односа са Москвом.