Антифашизам

Владимир Путин је на московски Црвени трг вратио велелепне прославе Дана победе над фашизмом, манир из совјетских дана, помало заборављен у првим годинама руске државности. Традиција је на најбољи начин обновљена 2010, када су Москвом уз руску марширале гарде још тринаест нација, укључујући америчку, британску, пољску... Тада у паради није било места за српску војску, али је одустајање некадашњих главних савезница СССР-а у сламању Хитлеровог рајха ове године изгледа обезбедило позивницу за наше војнике.

Криза у Украјини је у међувремену разобличила антагонизам Истока и Запада. Ако политичка борба то захтева, не прави се проблем ни око клеветања тековина антифашизма.

Кривотворење историјских чињеница почело је са обележавањем ослобођења Аушвица: уместо да каже да је у злогласни логор прва ушла Црвена армија, пољски шеф дипломатије заслуге је приписао политички подобнијим Украјинцима.

Још гора је ваљда била изјава украјинског премијера Арсенија Јацењука да је крај Другог светског рата обележио напад Совјетског Савеза на Немачку и Украјину.

Понајвише трагикомике можда ипак има у поступцима црногорског и чешког председника. И Филип Вујановић и Милош Земан су најпре прихватили Путинов позив да присуствују паради у Москви, да би потом пронашли сличне изговоре да се тамо не појаве. Обојица су се изговорила жељом да присуствују локалним комеморацијама, а идентичан рукопис оправдања с разлогом буди сумњу да им је идеја сугерисана на истом месту.

Јавност се данима забављала препуцавањем Земана и амбасадора САД у Прагу. Амерички дипломата је од председника добио јавну лекцију о политичком бонтону, где му је чешки председник спочитао да не може да одређује шта ће да ради први човек једне суверене европске земље, чланице ЕУ.

Испоставило се да ипак може.

Још један доказ да у хладноратовском обарању руке Вашингтона и Москве нема обзира.

А где је Србија? Наша гарда ће 9. маја учествовати на московској паради, али веће прославе победе над фашизмом у Србији неће бити. Иако по доприносу сламању фашизма предњачи међу мањим државама, Србији често мора неко споља да сигнализира важност чувања успомене на хероје антифашистичке борбе.

Када је 2009. долазио тадашњи руски председник Дмитриј Медведев, обновљено је гробље ослободилаца Београда, а уочи лањске посете Владимира Путина, партизански команданти Коча Поповић и Пеко Дапчевић добили су улице у главном граду.

Једно је, међутим, сигурно: да није било херојске борбе против највећег зла 20. века – не би било ни данашњих политичара нити њихових партикуларних интереса.