Пријатељство повезано чипсом

Вучитрн – Бар једанпут у сто дана Михаило Симовић (76) путује у Вучитрн да би проверио како тече производња у фабрици чипса „Випа”. Пред Васкрс, инжењера из Чачка је испред управне зграде чекао сувласник фабрике Февзи Косуми (48), пожелевши му добродошлицу на српском и упитавши за здравље.

Ако му посао наложи, Михаило спава ту у фабрици, а Февзи кад дође у Чачак коначи у инжењеровом стану. Почело је послом, настављено пријатељством.

– Михаило Симовић је светски стручњак за чипс и изванредан човек – каже Косуми за „Политику”.

Наш новинар је дошао ненајављен у фабрику, јер се на пут из Чачка кренуло изненада, на Симовићев позив, („Оташевићу, ујутро идемо у Вучитрн, чекајте ме у Балканској”) али је власник чипсаре, несумњиво због ауторитета инжењера, без речи прихватио и посету и позив за разговор.

Кроз производњу нас је провео менаџер производње, магистар Агран Халими (44).

Фабрика је подигнута 2004. године, поред Ситнице и друма Косовска Митровица – Приштина, у селу Пестово. Халими наводи да су власници браћа, Февзи Косуми и Бедри Касуми (50), објашњавајући да је разлика у једном слову презимена настала због грешке матичара.

– Наше линије избацују 500 килограма чипса, 250 килограма флипса и 100 килограма переца на сат и 70 одсто продајемо на Косову. То је, отприлике, половина косовских потреба, а остатак извозимо у Србију, Црну Гору, БиХ, Албанију, Македонију и Турску. Ради се 17 сати дневно у две смене и имамо 150 запослених, од којих 70 одсто у производњи. Остали су у продаји и транспорту, у деловима насталим при оснивању предузећа 1991. године – прича Агран Халими за „Политику”.

„Випа” годишње преради 5.000 тона кромпира (за један килограм чипса потребна су четири килограма кртоле) и половину обезбеди са својих њива. Иако су услови за сетву лоши, баш у току седмице су засејали својих 10 хектара у околини Призрена. Другу половину потребног кромпира добијају из уговорене производње са пољопривредницима којима је килограм лањског рода плаћан 15 центи, иако је тренутна цена на Космету само 7–9 центи.

– Ми смо прва и највећа фабрика чипса на Косову, а назив „Випа” сложен је од почетних слова старог назива за Вучитрн (Вицијанум) и албанске речи за чипс (пататина). Запослени зарађују од 250 до 1.500 евра месечно, плате су редовне. Иначе, живим у Косову Пољу и ускоро се спремам да одбраним докторат на Агрономском факултету у Осијеку, на тему „Компаративне методе за одређивање фосфора у тлу на Косову” – испричао нам је Халими.

Међутим, одмах је реаговао кад смо употребили назив Космет, рекавши: „Не, ово је Косово”. Објаснили смо да је у Уставу Србије наведен термин Косово и Метохија и на томе се наш једини неспоразум завршио.

У сарадњи са сталним сарадницима, који су такође допутовали, електричаром Светозар Јовашевићем (76) из Чачка и машинистом Боривојем Ћировићем (55) из Краљева Михаило Симовић је проверио како се одвија производња.

– Направили смо и линију за флипс од 250 килограма на сат. Само је екструдер купљен у Италији, а све остало начинио је Ћировић – каже нам Симовић.

То технолошко знање, несумњиво, било је основна нит која их је повезала са браћом из Вучитрна. Почетак је био сасвим необичан, јер су браћа, купивши 2002. године у Холандији линију за прераду кромпира, муку мучили док није прорадила у њиховом селу. Симовић се сећа тог времена:

– Мислим да је била 2004. година кад сам постављао линију за чипс у Темерину и тадашњи инвеститор рекао ми је да његови познаници у Вучитрну имају проблема. Тако ме Февзи позвао да дођем и код њих сам у канцеларији затекао једног Американца, којег су пре мене довели да би им помогао. Тек после натезања пустили су ме да уђем у погон. Видео сам да у кесицама њиховог чипса има прст уља и одмах знао о чему је реч. Вратио сам се у канцеларију и рекао Февзију: „Оно није фритеза за чипс него за помфрит”, а Американац се одмах сложио, тврдећи да им исту причу прича 15 дана. После годину и по Февзи је поново дошао код мене, позвао ме да преузмем бригу о технологији у фабрици и њеном развоју и тако је, ето, остало до данашњег дана.

Мада је наизглед једноставно, уметност је направити чипс да не ужегне, већ после шест месеци има укус као да је управо пржен.

Симовић је у овом послу један од водећих стручњака у овом делу Европе, до сада је поставио на ноге 20 фабрика чипса. И данас свакодневно долази на посао, у чачанску фабрику „Чипс веј”. Он је био главни технолог за подизање фабрике „Марбо” у Бачком Маглићу у време санкција, која је сада највећа чипсара на Балкану. Пре неколико година, њени власници Андреј Јовановић и Бојан Миловановић продали су је компанији „Пепси” за 210 милиона евра.

Ни Февзи се не жали:

– Мислим да моја фабрика сада вреди осам милиона евра – каже нам Косуми.

Одлазећи из фабрике, Февзи нас је својим „мерцедесом” провезао главним улицама Вучитрна и изричито тражио да идемо на ручак, у албански део Косовске Митровице. Сели смо у ресторан великог тржног центра ЕТЦ, претходно прошавши линијом за самопослуживање. Парадајз салата је, рецимо, један евро, комад рибе или пилећи батак 2 до 3, турска кафа са баклавом евро, исто колико и тирамису, који нам је Февзи Косуми наручио не тражећи сагласност.