Аки изнад акија

Немачка слави управо преминулог нобеловца Гинтера Граса. Домовина није замерила славном књижевнику то што се након пада Берлинског зида залагао за то да се Западна и Источна Немачка уједине у конфедерацију уместо у унитарну државу. „Аушвиц говори чак и против права на самоодређење, које уживају сви остали, јер један од предуслова за тај ужас, осим других, старијих порива, била је снажна и уједињена Немачка”, поручивао је Грас.

Срећом по данашњу водећу европску земљу, Немци се нису сложили с тим да никада неће довољно испаштати за старе грехе и да морају вечно таворити у „чистилишту” расцепане земље. Без обзира на то што је немачки грех можда највећи, следећи Грасову логику, нема нације која не би морала и даље да сноси казну за неки ужасан преступ из прошлости.

Али има истине у упозорењу Граса да ће уједињена Немачка сконцентрисати огромну моћ у срцу Европе.

Ангела Меркел је тако могла да се противи кандидатури Жан-Клода Јункера за место председника Европске комисије, да би га потом поставила на то место, иако се противио читав блок држава, међу којима је била и Велика Британија. Чак и када се немачка канцеларка предомишља, њена је последња.

Отуд је и Борис Тадић морао схватити да му је 2009. године било бесмислено што подноси кандидатуру Србије за улазак у ЕУ упркос жељи Меркелове да влада у Београду сачека да добије сигнал из Берлина. Јалове су сада и расправе о условима које Немачка поставља Србији у вези с Косовом како бисмо отворили прво преговарачко поглавље. Небитно је ако министарка за ЕУ интеграције Јадранка Јоксимовић за услове не зна, па би морала да се, како је саветује Ивица Дачић, распита. Није толико важно ни зашто Дачић баш сада, са задршком, потеже ту причу. Ирелевантно је да ли нас је на услове током посете Београду подсетила Федерика Могерини јер су они званичан захтев ЕУ или зато што је из ње проговарала Немачка. Ако је у речнику европских интеграције један од кључних израза постао „аки комунитер”, што значи збир свих прописа које земља кандидат мора да усвоји на путу ка ЕУ, реч Берлина је „аки” изнад „акија”.

Једино што би сада српска јавност требало најзад да сазна јесте коначан списак тих услова, да ли су они накнадни или, како су тврдили у немачкој амбасади, само „обавезе које произлазе из Споразума о нормализацији односа из априла 2013. године”.

Нама, наравно, јесте важно то што бар неке од тих услова нисмо могли испунити и зато што у Приштини годину дана није било владе. Немачкој није: њој је стало само до „стабилизације региона”, а услови за Србију стоје, као и почетак преговора. Можда Немци сматрају да сада ми, налик на њих, треба да нормализацијом односа са Приштином окајемо своје грехе из деведесетих пре него што нам буде одобрено уједињење – са Европом.