Ми Русима „фиће” они нама „ладе”

Крагујевац – Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века руска „лада” била је хит у СФРЈ. Поготово у Србији, будући да су грађани западних република те бише земље и у то време више преферирали немачке „половњаке”, него нов аутомобил произведен у СССР-у. Да ли би „лада” поново могла да заузме веће место на српском тржишту?

То зависи од аранжмана око извоза крагујевачког „500-Л” у Русију и друге земље чланице Евроазијског царинског савеза – Белорусију и Казахстан. Тај споразум, ако буде постигнут, подразумевао би и реципрочан увоз руских аутомобила у нашу земљу.

Одлука о извозу „500-Л” у Русију требало је да буде донета 15. априла, али је одложена из „техничких разлога”, изјавио је за „Спутњик” начелник прес службе Савета евроазијске економске комисије, Валериј Петров. Одлука ће, како је рекао, бити донета крајем овог месеца или почетком маја, али само „прелиминарна”, док би детаље требало да усагласе преговарачки тимови Србије и земаља чланица Евроазијског царинског савеза. У тој организацији одлуке се донесе консензусом, што значи да и Белорусија и Казахстан морају да се сложе са уласком „великог фиће” на њихово тржиште.

Ако претпоставимо да ове две земље немају мотива да се успротиве предлогу руског министарства индустрије и трговине, остаје да се у даљим преговорима утврди колико ће „Фијатових” аутомобила произведених у Крагујевцу бити испоручено на то тржиште.

Премијер Александар Вучић својевремено је говорио о извозу 10.000 „великих фића” у Русију, али се сада помиње двоструко мања квота. То, практично, значи да би у другој половини ове године – до тада би требало да буду дефинисани детаљи споразума – на нашим путевима могло да се појави 5.000 нових руских „лада” из фабрике у Тољатију.

Оваква могућност је извесна не само због реципроцитета, који би био саставни део уговора о бесцаринском извозу „500-Л”, већ, пре свега, због цене „ладе” која би, према првим проценама, коштала не више од 8.000 евра. Имајући у виду да је на недавно завршеном Сајму аутомобила у Београду највеће интересовање владало за аутомобиле до 10.000 евра, јасно је да би цена руске „ладе”била повољна за нашег купца плитког џепа.

Питање је само како би један овакав аранжман утицао на продају других страних аутомобила у нашој земљи. Пре свега „Шкодиних” и „Дачијиних”, чија је цена слична цени руске „ладе”. Дистрибутери ових марки за сада се не оглашавају, али је сасвим извесно да новог конкурента на „танком” српском тржишту не би дочекали раширених руку.

Ако би се „велики фића” продавао у Русији по цени од 15.000 евра, без царине, компанија „Фијат-Крајслер аутомобили Србија” остварила би промет између 75 милиона и 150 милиона евра, док би нето зарада била кудикамо мања. Подела зарађеног била би сразмерна власничкој структури заједничке компаније у којој наша држава има 33, а групација „Фијат-Крајслер” 67 одсто удела у капиталу.

Трампа српског „500-Л” за руску „ладу” не би битно утицала на салдо наше спољнотрговинске размене, али би можда била одскочна даска за неке друге послове са чланицама Евроазијског царинског савеза. Истовремено, са извозом пет до десет хиљада „500-Л”, компанија „Фијат-Крајслер аутомобили Србија” донекле би амортизовала нешто слабији пласман овог аутомобила у САД, а и радници крагујевачке фабрике би имали више посла, док не почне (не)извесна производња другог модела, дефинисана уговором који су наша влада и „Фијат” потписали 2008. године.