Волим приче о женама и мушкарцима

„Дани Мира Гаврана” назив је позоришне манифестације која ће од 4. до 6. маја бити одржана у земунском Мадленијануму. Тим поводом земунској публици биће представљене две гостујуће представе „Сладолед” и „Лутка” у извођењу театра „Гавран” из Загреба које на духовит начин говоре о животним односима. Ту је и представа „Тајна Грете Гарбо” у режији Ђурђе Тешић, која је већ три године на редовном репертоару Мадленијанума. Аутор све три представе је управо Миро Гавран, један од најтиражнијих хрватских драмских аутора.

– У комаду „Лутка” причам о мушко-женској релацији и свему ономе што се међу припадницима различитог пола збива, попут низа неспоразума који су гледано споља смешни, а изнутра озбиљни и у чему ће свако препознати своје мале неспоразуме са својим партнером, или партнерком – каже Миро Гавран, који је дело „Лутка” написао пре четири године и до сада је имало девет премијера од Њујорка и Лос Анђелеса, па све до Чешке, Словачке, Индије… „Сладолед” је, међутим, Гавранова новија представа која је премијерно изведена пре 15 месеци у загребачком театру „Гавран” и на зачудан начин прича о мајци и ћерки кроз дугих 60 година заједничког живота, наравно и о мушкарцима који су обележили њихове животе.

Од 2002. године Миро Гавран има своје приватно позориште. Колико је деликатно креирати репертоар и одржавати виталност једног таквог позоришног система у данашње време, хрватски драмски аутор одговара:

– Моји пријатељи из Загреба који имају приватна позоришта често ми кажу: „Благо теби, ти не мораш да трагаш за новим текстовима, него их сам напишеш.” И заиста је олакшавајућа околност што у театру „Гавран” већ 13 година негујемо правило да једном годишње изведемо једну моју премијерну представу и 80 до 100 реприза у загребачкој дворана „Лисински”, по целој Хрватској, а често и по Европи од Брисела и Беча до Кракова, Будимпеште, Србије, Босне и Херцеговине. Није тешко одржавати театар који тренутно има пет представа на репертоару. Битно је да публика добије јасне сугестивне животне приче у којима глумци могу да искажу своју вештину до максимума. Кад људи у тим представама препознају и делове свог емотивног живота, онда су најсрећнији.

Миро Гавран је изузетно плодан аутор, до сада је написао око четрдесетак драмских комада, међу њима и дела: „Кад умире глумац”, „Љубави Џорџа Вашингтона”, „Тражи се нова супруга, „Паралелни светови”, „Чехов је Толстоју рекао збогом” које је недавно имало и своју београдску премијеру у Битеф театру, али и многа друга. Гавранова дела до сада су преведена на 35 језика и по њима је урађено око 300 представа.

– Не оптерећујем се ни славом ни популарношћу. Увек сам концентрисан на нови посао. Не умишљам да сам заслужан за дар који сам добио. Моја пријатељства трају 10, 20 или 30 година, у браку сам с истом женом већ 28 година… Као дете сеоских учитеља, по природи сам вредан, а све то заједно од пријатеља, породице до односа према послу помаже ми да будем нормалан човек. Слава ми не може завртети главу ни зато што сам као писац дебитовао са 22 године и као студент драматургије се навикао на то спољашње бљештавило. Гледао сам око себе глумце и редитеље који би нагло бљеснули, кренули у алкохол и охолост, растерали старе пријатеље око себе, а после неколико година нису више били ни добри у том послу, ни сретни са својим животом – прича Гавран и објашњава зашто у својим комадима инсистира на мушко-женским односима:

– То ми је најдража тема, јер оно што се догађа између младића и девојке или мужа и жене, по много чему је слично ономе што се збива и међу другим паровима, а опет по нечему и битно различито. А на тој уској граници сличног и различитог, општег и посебног писац може изградити уверљиву животну причу. Као млади писац сам писао ангажоване драме о политичкој манипулацији, да бих убрзо схватио да је за срећу и мушкараца и жена, важан наш однос према супротном полу, међусобно познавање, разумевање и уважавање.

Б. Г. Требјешанин