Диктат интереса

Србији се непрекидно замера да спољну политику не заснива на вредностима колико на голим интересима и калкулацијама. Истина је да кућу покушавамо да утемељимо и на ватри и на води, па нас наши чувени стубови спољне политике – Вашингтон, Брисел, Москва, Пекинг – више љуљају него учвршћују. Али, ништа мање климаве нису ни моралне вертикале које нам проповедају.

Да се спољна политика великих сила, у још већој мери него у случају малих држава, руководи интересима, никада није било потребно доказивати. Али, примери моралне недоследности најзначајнијих светских земаља у последње време су се толико намножили да би већ и њима морало постати непријатно.

Обичан грађанин би без колебања преломио да ли страдање 1,5 милиона Јермена у Турској од 1915. до 1917. године треба називати геноцидом. У гроб гурнути толико људи у току две године, па ту нема изговора, то мора да је била систематска кампања затирања једног народа – тако би он резоновао. Упркос томе, за ових стотину година само се шачица држава, међу којима није и Србија, усудила да тај злочин окарактерише као геноцид. Спречава их вагање „олакшавајуће околности” за Турску – моћи и геостратешког значаја те земље.

Спознање тога било је довољно да на предомишљање натера и једног добитника Нобелове награде за мир, Барака Обаму. Он је у време предизборне кампање обећавао да ће признати злочин над Јерменима као геноцид, да би на своју реч заборавио кад је постао амерички председник и открио колико му је Турска драгоцена. Истог тренутка је заборавио и на 1,5 милиона побијених и на, игром случаја, исто толико гласова америчких Јермена који му више нису били потребни. Сада у Белој кући дају своју најтврђу реч да нису под притиском Анкаре одлучили да наставе да избегавају „реч на Г”.

У међувремену, британски принц Чарлс иде на прославу једног века од Галипољске битке, коју је Турска померила за дан раније како би у сенку бацила комеморацију побијеним Јерменима. У тој бици, узгред, земља принца Чарлса чак није ни била на истој страни са Турском.

Маневром сличним турском, Украјинци ће осмог маја славити Дан сећања и примирја како би контрирали руском Дану победе наредног дана. Чешки председник је намеравао да иде на војну параду у Москви, али је одједном одустао. Званичници те државе се безмало куну да то није било на наговор Запада, међутим нису нимало уверљиви.

Али, хајдемо опет и о Србији. Знамо кога ћемо послати на Црвени трг, само још да се смислимо ко ће од наших политичара ићи у Кијев дан раније. Пре ће бити да се и једно и друго мора, него да Београд има жарку жељу да на тим местима има представника. Интереси нам диктирају – као и много моћнијима од нас.