Ђаци станују у школи, наставници путују

Криви Дел, Састав Река – Један разред, две ученице, њихова мама која ради као помоћни радник – цела школа. Нема школске граје, тишина у ходницима и учионицама, само шум Власине и Градско-каланске реке које управо ту испред лепог, али празног школског здања журе једна другој у загрљај. Реч је о школи у месту Састав Река, удаљеном петнаест километара од Црне Траве у правцу Власотинца.

Близнакиње Маријана и Милена Раденковић су ученице седмог разреда, њихова мајка Јасмина је помоћни радник, она брине о томе да учионица буде топла, звоном оглашава почетак и крај часа, а кад се радни дан заврши, заједно са кћеркама иде кући. И да све буде занимљивије, ученице ту живе, а наставници су путници, долазе из Власотинца, Лесковца, Црне Траве и Градске.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, школа је имала и до стотину ђака и то од петог до осмог разреда, јер су деца прва четири разреда завршавала у својим родним селима. Сада је ово осмолетка, али нема деце ни у овом ни у околним селима. Осим у Кривом Делу где су рођене и Маријана и Милена. Ова школа прошле године је имала двоструко више ученика – четири. Али два ученика, такође из Кривог Дела, завршила су осми разред и отишла, па је слово спало на Маријану и Милену.

Школе у већини црнотравских села су позатваране, али, ето, у Кривом Делу још није, као ни ова у Саставу Река, иако у обе школе има само троје школараца. Раденковићи кажу да ће се потрудити да обе школе још потрају.

– Маријана и Милена су завршиле прва четири разреда у Кривом Делу и захваљујући њима, школа је опстала, а сада смо од гашења сачували и школу у Саставу Река. Ми смо се из Кривог Дела доселили овде да не пешаче, јер је наша махала Крачинови далеко. И наш син Милан се доселио овде, он има троје деце – два сина и кћерку. Наша старија кћерка Слађана је остала у Кривом Делу, она има двоје деце, на путу је треће. Ми смо бројна породица, тако да ћемо и наредних година имати ђаке за обе школе – каже за „Политику” Срђан Раденковић, Маријанин и Миленин отац.

Срђан је грађевински радник, сезонац, ради по целој Србији где има посла. Син Милан такође нема посао, повремено иде са њим. Јасмина већ трећу годину ради у школи, а пре тога је девет месеци радила као геронто домаћица у Кривом Делу. Живе скромно, али се не жале, најважније им је да се слажу, одгајају децу и – чувају школе од затварања.

Маријана и Милена имају компјутер и у школи и код куће, али овде нема интернета, тако да углавном играју игрице и уче са компакт-дискова које им доносе наставници. Одлични су ђаци, мада је Маријана нешто боља, што и Милена признаје. Маријана највише воли биологију, а Милена музичко, јер, како рече, воли да пева. Воли и тенис.

– Досадно нам је, немамо друштво. За време великог одмора прошетамо. Кад се заврши школа, ако је лепо време шетамо уз реку – каже Маријана. И Милена се жали на досаду: – Сем видео-игрица, овде немамо другу забаву. Шетамо поред Власине, чувамо братовљеву децу и играмо тенис – додаје Милена.