Пре и после Хилари

Кад је Барак Обама пре неколико дана на традиционалној вечери за сталне извештаче из Беле куће, на којој госте засмејава вицевима које су смислили његови сарадници, поменуо жену која је „до јуче зарађивала милионе, а сада се вози комбијем по Ајови”, то је била жаока чије је адреса позната свима. Реч је била о Хилари Клинтон. Потенцијално првој жени председници САД, која је то – да није било њега – могла да постане још пре седам година.

У изборној трци вођеној 2007. и 2008. Клинтонова је била прво „неизбежни кандидат” за партијску номинацију и фаворит у очекиваном финалу с ривалом из редова републиканаца, али у опредељивању за један историјски преседан: да за председника изаберу прву жену или првог афроамериканца, амерички бирачи су се определили за ово друго.

Између осталог и зато што су бирали између старог и новог и што им је, уместо континуитета, привлачнији био заокрет. Али пошто овог пута није на видику неки нови Обама, изгледи за нови историјски преседан сасвим су реални.

У овом моменту, „жена која се труцка у комбију”, и која ће, упркос томе што је већ у добу (67) када би било примереније да буде у улози баке седмомесечној унуци Шарлоти Клинтон Мезвински, трчати безмало двогодишњи изборни маратон – јесте додуше предмет највећег публицитета, али је далеко од тога да буде најмоћнија у одабраном друштву моћних америчких дама.

То друштво није мало: моћ – по „веберовској” дефиницији нечија могућност да контролише људе, догађаје и ресурсе, да постигне да се догоди оно што жели да се догоди – има приличан број жена, при чему нису све из сфере политике. Више него другде, жене у Америци су моћни актери у бизнису и у ономе што оличава америчку „меку силу”: у популарној култури.

Најмоћнијом Американком многи сматрају „жену од 17 билиона долара” (износ америчког БДП-а): Џенет Јелен (68), челницу Федералних резерви, односно гувернерку америчке централне банке (од фебруара 2014).

Кад је преузела дужност, неки медији су је прогласили и за најмоћнију жену света. Разлог да њену моћ процене већом од оне коју има немачка канцеларка, била је чињеница да је институција коју води на неки начин и централна банка света, што значи да Јеленова има већу контролу над глобалном економијом него било који други појединац данас. (То што је долар ојачао и што је доларски дуг Србије повећан, њена је заслуга.)

За ту улогу, ова „ситна жена са великим коефицијентом” (интелигенције) несумњиво је квалификована. Докторат из економије одбранила је на једном од најбољих универзитета, Јејлу, председавала је Економским саветом председника Била Клинтона, као професор радила на Универзитету Калифорније, а пре постављења за „гувернерку” била је заменик свом претходнику Бену Бернакеу. Додатни разлог зашто је Обама номиновао баш њу (што је потом озваничено у Конгресу), јесте и што је „кејнзијанка”, присталица веће улоге државе у економији.

Што се политике тиче, међу најмоћнијим Американкама свакако је и она која се ретко слика, ретко даје интервјуе и углавном делује дискретно.

То је Валери Џарет (58), чија је званична титула „саветница председника за међувладина питања и јавне наступе”. Иза ове „систематизације”, крије се најближа Обамина сарадница и стара, већ две деценије, породична пријатељица, која се сматра једном од личности која кључно утиче на све одлуке председника и практично је у улози Обаминог „шаптача”.

Иако је једина међу моћним америчким женама која нема репутацију специјалисте за неку област, председник без ње наводно не доноси ниједну одлуку. Она се пита и кад је реч о избору неког члана кабинета, именовању амбасадора или, чак, судије Врховног суда. Џаретова, према медијима, пресуђује и кад се саставља листа гостију за пријеме и вечере у Белој кући, а учествује и на свим састанцима које неко има са Обамом, чак и оним билатералним.

Завршава и неке „оперативне” послове које не треба приписати председнику, па се у том контексту помиње да је управо она заслужна за лансирање афере са електронском поштом Хилари Клинтон – открићем да је, док је била шефица дипломатије, користила лични, а не службени налог, због чега су званичне архиве остале ускраћене за око 30.000 имејлова који су избрисани после одласка Клинтонове из Стејт департмента. Бела кућа је њено учешће у овоме, очекивано, демантовала.

У ужем кругу постојаних и утицајних Обаминих сарадница јесте и саветница за националну безбедност Сузан Рајс (50). Прва афроамериканка која је била америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама, има репутацију способног дипломате и „саветнице од поверења”. Одрасла је у Вашингтону, у породици престоничке елите (отац јој је био један од гувернера Федералних резерви, мајка професор), школовала се на престижном Универзитету Стенфорд, докторирала међународне односе...

Међу породичним пријатељима била јој је и Мадлен Олбрајт – сматра се да је, као ментор, Клинтонова шефица дипломатије доста утицала на дипломатску каријеру Рајсове. Кад је о спољној политици реч, сврстава се у „јастребове” међу демократама, а помиње се да се често саветује са доајеном међу америчким дипломатама – Хенријем Кисинџером.

Кад је реч о женама чија моћ почива на ауторитету, а не на положају на којем су, незаобилазна је Елизабет Ворен (65), сенаторка из Масачусетса, која је, пре него што се отиснула у воде политике, била професорка права на Харварду.

Воренова се сматра најистакнутијом левичарком у Демократској партији и у сваком случају лидером „прогресивног” крила демократа. Има репутацију „либералне алтернативе” Хилари Клинтон, па је у том контексту помињано да би и сама могла да уђе у трку за председничку номинацију.

Воренова је од тога одустала, али и даље се пажљиво слуша свака њена реч, поготово њена критика Хилари као сувише блиске Волстриту, односно интересима финансијског капитала. У кампањи Клинтонове, која тек започиње, она ће је, како се најављује, стално подсећати на теме економских неједнакости и на утицај корпоративне моћи у политици – теме непријатне за сваког кандидата који (тамо изузетно велике) изборне трошкове подмирује управо из корпоративних донација.

У сваком састављању листе америчких моћница не могу се изоставити ни две жене које тамо „деле правду”: Соња Сотомајор (60), суткиња Врховног суда САД (који тамо врши и улогу уставног) од 2009, и управо у Конгресу потврђена нова министарка правде Лорета Линч (55).

Сотомајорова је прва „латина” (њена породица је пореклом из Порторика) у највишој судској инстанци Америке (Врховни суд има девет судија чији је мандат „доживотни”, односно док се сами не повуку). Припада његовом либералном крилу. Право је дипломирала на Универзитету Принстон, где је имала стипендију као одликаш у средњој школи, а постдипломске студије завршила на Јејлу, где је стекла и докторат.

Лорета Линч (55), Обамин избор за наследника Ерика Холдера, у Сенату је после петомесечног одуговлачења потврђена прошле недеље, поставши тиме прва афроамериканка (и тек друга жена) на овом положају. Студирала је на Харварду, где је обранила и докторат правних наука, а пре тога била је јавни правобранилац (и тужилац) Источног дистрикта државе Њујорк. Ватрено крштење на новој дужности имаће кад јој на сто ових дана стигне предмет убиства једног црног притвореника у Балтимору, што је био повод за расне нереде у том лучком граду, 60 километара од Вашингтона – најновије у већ подугачком низу чији су поводи бруталност полиције и расна дискриминација.

Најзад, на свакој листи утицајних и, по логици ствари, моћних жена Америке, неизоставна је она која је глобално најпопуларнија: Опра Винфри (61).

Реч је о телевизијској звезди, медијском магнату, милијардерки и жени чија је телевизијска причаоница гледана у 140 земаља. То јој је донело славу и богатство – у једном моменту и титулу најбогатије афроамериканке, а у неким анкетама проглашена је и за најутицајнију жену света.

Процењује се да је Обами, у његовој утакмици са Хилари Клинтон, донела око милион гласова. Књиге које она препоручи (а поготово оне које сама напише) обавезно постају бестселери, њен рецепт телевизијске емисије као исповедаонице имитиран је на глобалној скали, а од јануара 2011. води сопствену телевизијску кућу „Опра Винфри нетворк”.

А што се Хилари Клинтон тиче, чак и да не успе у намери да постане прва председница САД, каријеру ће завршити са многим постигнућима (прва дама, два пута изабрана сенаторка, два пута председничка кандидаткиња, државна секретарка ) – и контроверзама. А оно што је сигурно, то је да ће у догледно време бити највише посматрана жена на планети.

Милан Мишић