Црно-бела хармонија

Недавни немили догађаји који су покренули расне немире у америчком граду Балтимору по ко зна који пут су нас подсетили да у (самозваној) најмоћнијој држави на свету много тога не функционише како треба. Оно што се десило и дешава се у овом граду, у држави Мериленд, није ни ново ни неочекивано. Само је подсетило на сличне догађаје од пре неколико месецу, у Фергусону.

Прича је, нажалост, иста. Бели полицајци су себи дали за право да без размишљања пуцају у своје суграђане тамне пути, или да их у затворима малтретирају до смрти.

Најтрагичније у свему јесте то што поменути полицајци-убице вероватно не би тако поступали да немају дубоко укорењену али јавно неисказану подршку такозваних белих становника својих градова.

Неразумевање између две расе – беле и црне – у САД никада није уминуло, чак ни када је на чело државе дошао председник тамне пути. Насиље белаца, који, фактички, у својим рукама држе власт и над парама и над батином, досегло је размере – мржње.

Да би се та мржња разбила, или барем мало ублажила, нису била довољна никаква заклињања на Устав и толико прокламоване принципе људске једнакости. Речи као да су одлетале у ветар и губиле се негде у сламовима америчких градова. Како на северу, тако и на југу земље.

И док распаљени пожари гутају домове и продавнице у Балтимору, остаје сазнање да када буду и угашени то неће бити и крај расне мржње. Бесмислена формулација о „Афроамериканцима”, која је требало да замаже очи потчињеном црном становништву, није донела ни најмањи помак у међусобном разумевању.

О неприликама црног становништва у „белој Америци” испевано је безброј песама, од застрашујуће композиције „Чудно воће”, коју је некада давно маестрално отпевала тамнопута џез певачица Били Холидеј, па до покушаја у истом смеру који су, много година касније (1982), направили црни певач и клавириста Стиви Вондер и „битлс” Пол Макартни.

Вондер и Макартни су покушали то да искажу на специфичан начин пошто је обојици дружење са клавиром и посао и задовољство. Зато, када они кажу да „абоновина и слоновача” без икакве суревњивости опстају на овом инструменту, они једнако указују да ни људе не разликује боја коже, већ искључиво њихов лични допринос заједничком животу.

Трагична стварност нас, међутим, учи да то, углавном, није тако. Од већ поменутог Северноамеричког континента па до земаља које је у својој композицији „Рат” помињао легендарни гитариста, певач и композитор Боб Марли (Ангола, Мозамбик, Јужна Африка...).

Али Марли и позива: „Докле год филозофија која једну расу сматра супериорнијом а другу инфериорнијом не буде коначно и заувек дискредитована и забрањена, рат је свуда око нас. Ја кажем – рат!”

Наслов композиције Вондера и Макартнија се овоме другом наметнуо као инспирација након што је чуо ирско-енглеског песника и глумца Спајка Малигена који је једном приликом изјавио: „Црне ноте, беле ноте, а ти мораш обе да користиш да би створио – хармонију.”

И док у музици, што је посебно постало видљиво у много либералнијем рокенролу, има довољно места за свакога, без обзира на боју коже, религијско или политичко опредељење, у једном од најразвијенијих друштава на планети тај постулат не функционише. Не функционише из простог разлога што „бела страна” не жели да га прихвати.

Јер, уколико би у неком тренутку у великој земљи заиста завладала толико прокламована једнакост, то би претпостављало да међу најбогатијим људима у САД, значи онима који фактички управљају земљом и „дрмају” остатком света, има места и за оне који припадају црначкој популацији. А то би, опет, значило поделу општег блага на већи број богаташа.

Такође, „црни богаташи” би сигурно имали друкчији поглед на околину па и на своје порекло, што би у потпуности пореметило „лажни мир” у земљи који су наметнули – белци. Колико је још Балтимора и Фергусона потребно да се догоди да би САД заиста постала земља слободних људи? Ипак, остаје нада да ће се и то једнога дана десити.

Абоновина и слоновача

Абоновина и слоновача опстају

у савршеној хармонији

Раме уз раме

На мом клавиру

Господе, зашто не бисмо и ми?

Сви знамо да су људи исти где

Год да се нађемо

Постоји добро и лоше

У свакоме од нас,

Научимо да живимо,

Научимо да пружамо

Један другоме

Оно што је потребно да бисмо

Заједно преживели

Абоновина и слоновача опстају

У савршеној хармонији

Раме уз раме

На мојем клавиру

Господе, зашто не бисмо и ми?

Абоновина и слоновача опстају

У савршеној хармонији

О, да...