Тврдоглаво не желимо да научимо да је зид тврд

Александар Поповић је драму „Бела кафа” писао са свешћу националне нетрпељивости, у свитање грађанског рата чија се напетост осећала у ваздуху. Нисам желео да се бавим том темом будући да ми ни сензибилитет, а ни године не дозвољавају да будем југоносталгичар, каже млади редитељ Милан Нешковић, који на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду ради помало заборављено дело Александра Поповића „Бела кафа”, настало 1990. године. Премијера је данас, а у глумачкој подели су: Бранко Видаковић, Олга Одановић, Павле Јеринић, Вања Ејдус, Нада Шаргин и Ненад Стојменовић.

– Желим да проникнем у дубину колективног страдања једног народа кроз индивидуалне судбине шесточлане, потпуно атипичне, а опет јако препознатљиве српске породице. Породице која може све да преживи докле год су сви на окупу, јер човек је можда и највећа животиња, или што би рекао Александар Поповић: „Кад ти однесу балдахине и златне кревете, ти се увијеш у прљаву поњаву па опет спаваш. Јер спавање је старије од балдахина” – каже Нешковић.

– Александар Поповић и ја смо рођени на само шеснаест километара раздаљине и шездесет година удаљености, али говоримо истим, по мени најбогатијим дијалектом који је Александар прославио својим језичким бравурама. Знамо исте људе, одрастали смо у крају где време као да стоји, бар што се еволуције менталитета тиче, али ова драма није типична поповићевска драма. Ово је вероватно, уз „Мрешћење шарана” најинтимнија Поповићева драма, јер како је и сам више пута говорио, два догађаја која су обележила његов живот, и у којима је видео најанималније понашање људи, и жртве и предатора, јесу Други светски рат и Голи оток – додаје Нешковић.

Драма „Бела кафа”, тврди Нешковић, покрива управо тај период, али на најдуховитији могући начин, јер ми као народ имамо драгоцену способност да најтрагичније тренутке своје историје савладавамо хумором.

– Свакодневни живот нас константно опомиње, а ми тврдоглаво не желимо да научимо да је зид тврд ма колико нам то и најближи говорили. Они „мало паметнији” међу нама се не залећу у тај зид пуном снагом. Ми у позоришту нисмо привилеговани да будемо „мало паметни”. Како би поставили права питања, целокупна ауторска екипа ове представе морала је раскрављеног чела да се бори пуна три месеца, како би кроз процес схватили да смо од зида јачи само ако сви у истом тренутку у њега ударамо, не би ли га срушили. Уколико успемо, бол није битан. Ожиљци на челу брзо зарасту, а уколико и не зарасту, са поносом их треба носити пред светом. Зашто ми сами не би били опомена једни другима уместо што окрећемо главу као да нам је милост умрла – пита се Нешковић и покушава да одговори на питање које је сам писац поставио на крају комада „Бела кафа”: знамо ли ко смо?

– Немам одговоре. Свакодневно сам захвалан некој вишој сили која ми је омогућила да се бавим послом који волим и који ми дозвољава да постављам питања на које немам одговоре. Не знам ко смо, али сам спреман да три месеца проведем са групом истомишљеника, не би ли одгонетнули зашто не знамо ко смо. Мени је рад на овој представи помогао да додатно освестим сопствене, и мане и врлине, али сам далеко од тога да знам ко сам. Мислим да је то дуготрајан процес који се завршава другим најбитнијим даном у животу, први је наравно дан када си се родио, а други, дан када си схватио зашто.

Поново ћу цитирати Ацу Поповића: „Не фасцинира ме колико се мој пријатељ разликује од мене, колико ме фасцинира колико ми је во сличан. Можда нас је Бог правио по свом обличју, али мустру нам је узео од животиње.”