Српска столица

У јавности се све чешће понавља тврдња да Србија наводно седи на две столице. При томе се мисли на њену спољнополитичку оријентацију сарадње и са Истоком и са Западом. Тако се Србији одриче право да буде своја, да води, колико је могуће, независну спољну политику. Све се своди на старе блоковске шеме – по којима мали морају у свему да слушају велике. И тачка.

Заборавља се, тако, да Београду ни у време највеће хладноратовске конфронтације, када су Совјети тенковима рушили режиме у нашем суседству, није било лако наметнути своју вољу. Ни 1999. то није било једноставно, ни 2008, а није ни данас. Зато на српску спољнополитичку формулу сарадње са више глобалних центара моћи пре треба гледати као на одраз мирољубивости једне државе која се вековима налази у сложеном геополитичком окружењу него на неодлучност, или чак превртљивост.

Поготово је спорно оптуживати Србе да су „помало шизофрени”, јер их наводно глава вуче ка Западу, а срце ка Истоку, како се недавно изразио амерички амбасадор Мајкл Кирби. Како је и сам објаснио, Срби имају и имаће пријатеље и на Западу и на Истоку, и у САД и у Русији. Па зашто би онда било шизофрено ако су у Београду донели одлуку да две најрепрезентативније српске делегације учествују на обе прославе Дана победе: и у Москви и у Кијеву? Уосталом, ни то што је украјинска влада у последњи час донела одлуку да промени формат прославе и повуче позив Ивици Дачићу није изазвало никакве хистеричне реакције у Београду.

Ако би теза о шизофреном понашању којим случајем била тачна, онда Кирбијева дијагноза важи и за генералног секретара УН Бан Ки Муна. И њега је, изгледа, почело да вуче не две стране, упркос томе што су га не само Руси одувек сумњичили да је проамерички оријентисан. Наиме, и први човек светске организације изразио је жељу да борави на обе ривалске параде – у петак у Кијеву, у суботу у Москви. Или је шизофрена свака политика која види да у свету постоје и друге важне престонице осим Вашингтона.

Није, дакле, реч о седењу на две или више столица, јер је то, уосталом, немогуће. Зато је сувишно питање које нам нестрпљиво постављају странци – докле ће Србија да балансира између две стране – јер Београд то и не ради. Србија има легитимно право да своју малу столицу некако удене између великих фотеља светских сила. А не да седи другима у крилу, попут неких повлашћених нација, или, што је извесније, у магарећој клупи у ћошку. Што више пријатеља Србија има у свету, и то оних искрених, то ће чвршће и удобније седети на сопственој столици.