Злочин без тачног назива

Од нашег специјалног извештача

Берлин – Пролазе дани а филмови из главног програма 58. Берлинала, са часним изузецима малих дела из Мексика, Ирана, Кине, углавном „пливају” у осредњости или припадају корпусу већ виђеног. И бомбастично најављивани дугометражни документарац „Стандардна оперативна процедура” оскаровца Ерола Мориса („Магле рата – Макнамара”), иако врхунски професионално третира најболнију трауму савремене Америке, испод је очекиваног.

Морис се бави добро познатим догађајем – багдадским затвором Абу Граиб, који је доспео на насловне странице свих светских новина када су 2003. године на светлост дана изашле фотографије мучења, сексуалног злостављања и понижења ирачких заробљеника од стране припадника америчке војне полиције. Фотографије које су обишле свет коначно су срушиле америчку позицију супериорности и промениле перцепцију ирачког рата, што Морис само делимично осветљава у свом двосатном филму. Наиме, иако кроз форму интервјуа починитеља ових злодела (са специјалним фокусом на њихов међусобни однос јер су међу њима и три жене), њихових надређених и цивилних истражитеља, уверљиво указује на дволичност војне хијерархије и расветљава генезу најпознатијих призора (све то комбинујући са фотографијама жртава „стандардне оперативне процедуре”), Морис није одмакао даље од стандардног америчког промишљања. А оно се да свести на поделу: на добре и лоше момке и лоше момке који су жртве несрећних и непредвидљивих околности. Ратних злочинаца нема. Стандардна оперативна процедура у Абу Граибу била је заправо толико лабава да по правилима службе тамо готово да не би било прекршаја да, како то у филму каже главни истражитељ, „они нису направили само једну глупост, све то су фотографисали”! Морисова „Стандардна оперативна процедура” је први документарни филм у историји такмичарског програма фестивала.

Обиље акције, али не и оригиналности, донео је жестоки бразилски филм „Елитна јединица” Жозеа Падилхе, који је нешто слабија и свакако бруталнија варијација Меирељесовог „Божјег града”. Филм се бави специјалцима из бразилске полиције, црнокошуљашима са знаком лобање на рукаву, који разбијају криминал у фавелама понашајући се попут хорде осветника, немилосрдно и крваво, док из позадине испливава бирократски хаос, корупција и техничка заосталост Бразила.

Ни први од два немачка филма изабрана за трку за „Златног медведа” није оставио нарочити утисак. „Ханами-трешњин цвет” угледне немачке редитељке Дорис Доери, прича о баварском чиновнику који одлази у Јапан испуњавајући жељу преминуле супруге, рађен је рутином телевизијског филма и, објективно, није му место у главном програму.

Инjекцију оптимизма, стваралачке и животне радости, подарила су гледалишту два мајстора режије – британски ветеран Мајк Ли и хонгконшки жанровац Џони То. Лијев филм „Happy Go Lucky” (Безбрижна), прича је о лондонској учитељици Попи (игра је изврсна Сели Хаукинс), крајње безазленој и веселој особи која никада и ни у чему не види црно и кроз живот се креће са невероватном лакоћом постојања. Када упише ауто школу и упозна свог инструктора, песимисту и мрачњака обузетог пропашћу цивилизације („овде никада неће бити могуће остварити амерички сан, само америчку ноћну мору” и сл.), Попи почиње да открива да постоје и другачији филозофски назори. Филм је мајсторски склопљен у колаж од малих и ефектних исечака из живота, колоративан, динамичан, забаван и шармантан, са становишта психологије ликова веома тачан.

Разгаљујући, духовит и попут балета разигран, јесте и „Врабац” Џонија Тоа, виспрена комедија о згодама четири џепароша и једне младе жене („заточеног врапца”), који лако може да постане и биоскопски хит. Џони То, кроз обиље хуморних пасажа, гради мешавину криминалистичко-авантуристичког филма са елементима носталгије за старим добрим временима светског филма када је Хичкок стварао „Ухватити лопова”. И заиста, главни јунак Кеи (Сајмон Јам) је лопов-џентлмен попут Керија Гранта, а јунакиња Чун Леи (Кели Лин), мистериозна је лепотица, одевена попут Грејс Кели...

Без шарма није ни јужнокорејски филм „Ноћ и дан” Хонга Санг Суа, о сликару, који за време боравка у Паризу заводи испразну и неталентовану студенткињу иако је ожењен. Јужнокорејска кинематографија на сваком великом филмском фестивалу има прилично снажан филмски адут. Овог пута филм рађен у маниру француске легенде Ерика Ромера. Довољно за финиш у трци за „Златног медведа”?
-----------------------------------------

У ишчекивању Мадоне

Берлин вечерас ишчекује светску премијеру „Filth and Wisdom” (Прљавштина и мудрост), филма који као редитељ-дебитант потписује музичка мегазвезда Мадона.

Прва пројекција Мадониног филма који се иначе приказује у такмичарском програму Панорама специјал, заказана је за вечерас у 21.30 сати у Зоо Паласту. Директор Берлинала Дитер Кослик овај догађај ишчекује, чини се, са посебним задовољством често понављајући следеће: „Мадону не познајем лично, али никада пре нисам од неког добио честитку са поруком :’Драги Дитер, ако ти се допада мој филм волела бих да буде приказан у Берлину, твоја Мадона’. Не могу да кажем да нисам остао импресиониран...”