Zločin bez tačnog naziva

Od našeg specijalnog izveštača

Berlin – Prolaze dani a filmovi iz glavnog programa 58. Berlinala, sa časnim izuzecima malih dela iz Meksika, Irana, Kine, uglavnom „plivaju” u osrednjosti ili pripadaju korpusu već viđenog. I bombastično najavljivani dugometražni dokumentarac „Standardna operativna procedura” oskarovca Erola Morisa („Magle rata – Maknamara”), iako vrhunski profesionalno tretira najbolniju traumu savremene Amerike, ispod je očekivanog.

Moris se bavi dobro poznatim događajem – bagdadskim zatvorom Abu Graib, koji je dospeo na naslovne stranice svih svetskih novina kada su 2003. godine na svetlost dana izašle fotografije mučenja, seksualnog zlostavljanja i poniženja iračkih zarobljenika od strane pripadnika američke vojne policije. Fotografije koje su obišle svet konačno su srušile američku poziciju superiornosti i promenile percepciju iračkog rata, što Moris samo delimično osvetljava u svom dvosatnom filmu. Naime, iako kroz formu intervjua počinitelja ovih zlodela (sa specijalnim fokusom na njihov međusobni odnos jer su među njima i tri žene), njihovih nadređenih i civilnih istražitelja, uverljivo ukazuje na dvoličnost vojne hijerarhije i rasvetljava genezu najpoznatijih prizora (sve to kombinujući sa fotografijama žrtava „standardne operativne procedure”), Moris nije odmakao dalje od standardnog američkog promišljanja. A ono se da svesti na podelu: na dobre i loše momke i loše momke koji su žrtve nesrećnih i nepredvidljivih okolnosti. Ratnih zločinaca nema. Standardna operativna procedura u Abu Graibu bila je zapravo toliko labava da po pravilima službe tamo gotovo da ne bi bilo prekršaja da, kako to u filmu kaže glavni istražitelj, „oni nisu napravili samo jednu glupost, sve to su fotografisali”! Morisova „Standardna operativna procedura” je prvi dokumentarni film u istoriji takmičarskog programa festivala.

Obilje akcije, ali ne i originalnosti, doneo je žestoki brazilski film „Elitna jedinica” Žozea Padilhe, koji je nešto slabija i svakako brutalnija varijacija Meireljesovog „Božjeg grada”. Film se bavi specijalcima iz brazilske policije, crnokošuljašima sa znakom lobanje na rukavu, koji razbijaju kriminal u favelama ponašajući se poput horde osvetnika, nemilosrdno i krvavo, dok iz pozadine isplivava birokratski haos, korupcija i tehnička zaostalost Brazila.

Ni prvi od dva nemačka filma izabrana za trku za „Zlatnog medveda” nije ostavio naročiti utisak. „Hanami-trešnjin cvet” ugledne nemačke rediteljke Doris Doeri, priča o bavarskom činovniku koji odlazi u Japan ispunjavajući želju preminule supruge, rađen je rutinom televizijskog filma i, objektivno, nije mu mesto u glavnom programu.

Injekciju optimizma, stvaralačke i životne radosti, podarila su gledalištu dva majstora režije – britanski veteran Majk Li i hongkonški žanrovac Džoni To. Lijev film „Happy Go Lucky” (Bezbrižna), priča je o londonskoj učiteljici Popi (igra je izvrsna Seli Haukins), krajnje bezazlenoj i veseloj osobi koja nikada i ni u čemu ne vidi crno i kroz život se kreće sa neverovatnom lakoćom postojanja. Kada upiše auto školu i upozna svog instruktora, pesimistu i mračnjaka obuzetog propašću civilizacije („ovde nikada neće biti moguće ostvariti američki san, samo američku noćnu moru” i sl.), Popi počinje da otkriva da postoje i drugačiji filozofski nazori. Film je majstorski sklopljen u kolaž od malih i efektnih isečaka iz života, kolorativan, dinamičan, zabavan i šarmantan, sa stanovišta psihologije likova veoma tačan.

Razgaljujući, duhovit i poput baleta razigran, jeste i „Vrabac” Džonija Toa, visprena komedija o zgodama četiri džeparoša i jedne mlade žene („zatočenog vrapca”), koji lako može da postane i bioskopski hit. Džoni To, kroz obilje humornih pasaža, gradi mešavinu kriminalističko-avanturističkog filma sa elementima nostalgije za starim dobrim vremenima svetskog filma kada je Hičkok stvarao „Uhvatiti lopova”. I zaista, glavni junak Kei (Sajmon Jam) je lopov-džentlmen poput Kerija Granta, a junakinja Čun Lei (Keli Lin), misteriozna je lepotica, odevena poput Grejs Keli...

Bez šarma nije ni južnokorejski film „Noć i dan” Honga Sang Sua, o slikaru, koji za vreme boravka u Parizu zavodi ispraznu i netalentovanu studentkinju iako je oženjen. Južnokorejska kinematografija na svakom velikom filmskom festivalu ima prilično snažan filmski adut. Ovog puta film rađen u maniru francuske legende Erika Romera. Dovoljno za finiš u trci za „Zlatnog medveda”?
-----------------------------------------

U iščekivanju Madone

Berlin večeras iščekuje svetsku premijeru „Filth and Wisdom” (Prljavština i mudrost), filma koji kao reditelj-debitant potpisuje muzička megazvezda Madona.

Prva projekcija Madoninog filma koji se inače prikazuje u takmičarskom programu Panorama specijal, zakazana je za večeras u 21.30 sati u Zoo Palastu. Direktor Berlinala Diter Koslik ovaj događaj iščekuje, čini se, sa posebnim zadovoljstvom često ponavljajući sledeće: „Madonu ne poznajem lično, ali nikada pre nisam od nekog dobio čestitku sa porukom :’Dragi Diter, ako ti se dopada moj film volela bih da bude prikazan u Berlinu, tvoja Madona’. Ne mogu da kažem da nisam ostao impresioniran...”