Ратна сећања

Када је букнуо сукоб у Куманову, многи истог часа нису били у дилеми – почиње рат. И то балкански. Ако велики оружани сукоб још није избио, а надајмо се и да неће, онда је свакако почело лицитирање. Које ће државе учествовати, ко ће се све умешати, како ће реаговати Руси, а како Американци? Овде се за последње две и по деценије већ развио неки условни рефлекс, према коме се мир доживљава скоро као ненормално стање, само као затишје између два сукоба.

Није ни чудо што смо постали такви. Крваво македонско пролеће је већ виђено у многим нашим крајевима, у разним варијацијама. Тако је Расима Љајића Куманово одмах подсетило на албанску побуну 2001. у оближњем Прешеву и Бујановцу. Био је то његов први велики испит на месту савезног министра за националне и етничке заједнице, а сада Расим каже да препознаје идентичан рукопис на северу Македоније, као некада на југу Србије.

Љајића је запрепастила млака и спора реакција међународне заједнице, али зар нисмо све то већ видели? Југославија се распадала бар две године пре него што су почеле борбене операције са стотинама мртвих. Јуче се навршило четврт века од прекинуте фудбалске утакмице Динамо – Црвена Звезда на „Максимиру”, када је постало очигледно да ће се на балканском терену ускоро закотрљати главе уместо лопти.

Зар није било довољно времена да се пронађу и изолују кривци и радикални елементи и тако спречи надолазећа олуја? Да ли некога чуди што је најкрвавија фаза почела 1992, тек након што је изолован – Београд. Сећамо се и 1998, када су српске безбедносне снаге, како је тада истицано у западним саопштењима, прекомерном силом решавале горући проблем терориста наоружаних дугим цевима и лаком артиљеријом на Косову и Метохији. Сећамо се и како се то завршило.

И сада има доста оних, поготово у Европи, који премијеру Николи Груевском замерају на начину на који је решио кризу са кумановским терористима. Требало је, ваљда, да их понуди кафом и ратлуком, па да попричају о евроинтеграцијама и улози „велике” Албаније у њима.

Истини за вољу, не изненађује што нас Куманово подсећа на себе саме. Македонија је и на почетку 20. века била буре барута, на које је сваки регионални и ванрегионални фактор окачио свој фитиљ. То је, заправо, Балкан у малом. Зато и Европа, заједно с нама, нема мање разлога за бригу данас него пре 25 или 100 година.

Сетићемо се да су 1990. могли, заправо одмах, да приме Југославију у Европску заједницу и спрече распад и трагедију, али то нису учинили. Тако је и Македонија већ читаву деценију заглављена у статусу кандидата, јер Брисел не жури. Сада Скопље отвара нова поглавља, али ратна уместо европских.

Зато се и плашимо. Зато бринемо. Још су свежа сећања на лепа села која лепо горе – од Триглава до Вардара.

– Хоће ли бити оног рата? – Чуј, болан, каквог рата...