Ratna sećanja

Kada je buknuo sukob u Kumanovu, mnogi istog časa nisu bili u dilemi – počinje rat. I to balkanski. Ako veliki oružani sukob još nije izbio, a nadajmo se i da neće, onda je svakako počelo licitiranje. Koje će države učestvovati, ko će se sve umešati, kako će reagovati Rusi, a kako Amerikanci? Ovde se za poslednje dve i po decenije već razvio neki uslovni refleks, prema kome se mir doživljava skoro kao nenormalno stanje, samo kao zatišje između dva sukoba.

Nije ni čudo što smo postali takvi. Krvavo makedonsko proleće je već viđeno u mnogim našim krajevima, u raznim varijacijama. Tako je Rasima Ljajića Kumanovo odmah podsetilo na albansku pobunu 2001. u obližnjem Preševu i Bujanovcu. Bio je to njegov prvi veliki ispit na mestu saveznog ministra za nacionalne i etničke zajednice, a sada Rasim kaže da prepoznaje identičan rukopis na severu Makedonije, kao nekada na jugu Srbije.

Ljajića je zaprepastila mlaka i spora reakcija međunarodne zajednice, ali zar nismo sve to već videli? Jugoslavija se raspadala bar dve godine pre nego što su počele borbene operacije sa stotinama mrtvih. Juče se navršilo četvrt veka od prekinute fudbalske utakmice Dinamo – Crvena Zvezda na „Maksimiru”, kada je postalo očigledno da će se na balkanskom terenu uskoro zakotrljati glave umesto lopti.

Zar nije bilo dovoljno vremena da se pronađu i izoluju krivci i radikalni elementi i tako spreči nadolazeća oluja? Da li nekoga čudi što je najkrvavija faza počela 1992, tek nakon što je izolovan – Beograd. Sećamo se i 1998, kada su srpske bezbednosne snage, kako je tada isticano u zapadnim saopštenjima, prekomernom silom rešavale gorući problem terorista naoružanih dugim cevima i lakom artiljerijom na Kosovu i Metohiji. Sećamo se i kako se to završilo.

I sada ima dosta onih, pogotovo u Evropi, koji premijeru Nikoli Gruevskom zameraju na načinu na koji je rešio krizu sa kumanovskim teroristima. Trebalo je, valjda, da ih ponudi kafom i ratlukom, pa da popričaju o evrointegracijama i ulozi „velike” Albanije u njima.

Istini za volju, ne iznenađuje što nas Kumanovo podseća na sebe same. Makedonija je i na početku 20. veka bila bure baruta, na koje je svaki regionalni i vanregionalni faktor okačio svoj fitilj. To je, zapravo, Balkan u malom. Zato i Evropa, zajedno s nama, nema manje razloga za brigu danas nego pre 25 ili 100 godina.

Setićemo se da su 1990. mogli, zapravo odmah, da prime Jugoslaviju u Evropsku zajednicu i spreče raspad i tragediju, ali to nisu učinili. Tako je i Makedonija već čitavu deceniju zaglavljena u statusu kandidata, jer Brisel ne žuri. Sada Skoplje otvara nova poglavlja, ali ratna umesto evropskih.

Zato se i plašimo. Zato brinemo. Još su sveža sećanja na lepa sela koja lepo gore – od Triglava do Vardara.

– Hoće li biti onog rata? – Čuj, bolan, kakvog rata...