Песник је господар, али и роб речи

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у чувеној едицији „Повеља”, објавила је нову збирку песама Николе Вујчића „Сведочење”. Ова песничка књига била је у најужем избору за награду „Меша Селимовић”. Никола Вујчић (1956) објавио је десетак збирки песама. Његова поезија превођена је на енглески, немачки, француски, шпански, шведски, руски, чешки, словачки, мађарски, румунски, пољски, јерменски, словеначки, македонски... Добитник је наших најугледнијих песничких награда.

Књига се зове „Сведочење”. О чему сведочи?

Сведочи о ономе што сам гледао или додиривао, о ономе што сам доживљавао и што је оставило дубок траг у мени. Писање и јесте нека врста сведочења о нашем присуству у овом свету. Живот је путовање у коме то бреме, иако је понекад и претешко, вучемо са собом, у њему су похрањене све теме мојих песама. Песма почива на властитом искуству, песник полази од личног доживљаја, она хвата тренутке узајамног прожимања унутрашњег и спољашњег света. Покушао сам да опишем и сачувам неке давне доживљаје на начин како сам их доживео и спознао први пут. Песма је, заправо, лирска аутобиографија. Мене су песнички увек занимале мале ствари и догађаји, јер они, често, више и речитије говоре (сведоче) о нашим животима, него све што претендује да буде крупно, незаобилазно и свеобухватајуће. „Јунаци”  мојих песама су – камен, зрно, дрвеће, трава, вода, светлост, ватра, пепео... Небо јесте огромно, бесконачно, али огледа се у капљици росе.

У потресној песми „Повратак” говорите о повратку у завичај, где затичете срушену кућу. У Србији ниједна генерација не може да прође без рата?

У мојим песмама има доста слика из детињства и завичаја, и што је временска и просторна удаљеност већа, те слике се снажније у мени јављају. Тако је настала и ова песма о губљењу завичаја. Време покушава да га отера у заборав, али, узалуд, те хрпе камења и цигли од куће, подивљале воћке, зарасла стабла, враћају ми слике и унутрашњи ритам из детињства. Кад сам у завичају, и овако руинираном, чини ми се да тамо цвеће другачије мирише, да и трава другачије шушти...

Говорите и о судбини избеглица, које живе у малим собама, налик трапу. То су људи којима је корен ишчупан, који су „избачени на друго место”?

Нису то само избеглице које је протерао рат, покушао сам да проговорим о људској, егзистенцијалној тескоби уопште. О мењању боравишта и грчевитој борби за људски интегритет, о унутрашњим и спољним измештеностима, о урастању у простор и „скривеној присутности” наших сећања. У том низању слика и различитих простора, као на пример у песми „Боравишта”, лирски субјект („ја”) покушава да одржи и сачува свој идентитет и да умањи бол одласка. Но, то лирско „ја” не може се увек и у потпуности изједначити са песниковом личношћу. То „ја” је улога коју игра песник, а која се разликује од песме до песме. Свака песма носи своје „ја”, које у њу уноси различите количине искуства и осећања.

Живимо у времену када се све мери: роса, киша, зној, боре на челу, мери се и душа. Ко има право на такав кантар?

Пуно је мерача, видљивих и невидљивих, окупила их је жеља да све контролишу и прописују. Наш реални свет све више се претвара у виртуелни, наше време убрзавају, да би нас учинили робовима површности и импровизација. Постајемо бројке, разголићени су наши животи. Вредносна тежишта су померена где им није место, све је у служби новца и стицања брзе славе. Умрежавају нас да би нас лакше контролисали, да би нам, кад то затреба, прописали да исто мислимо. Нико нема право на такав кантар, али ко нас пита. Да би се сачували наше је да се довијамо како да га избегнемо, да не подлегнемо речима које у себи носе лаж.

Песму поредите с угљем. Када реч престаје да ћути и постаје ватра?

Речи у песми нису саме, ни самосталне. Наслоњене једна на другу, оне се приближавају, или удаљују по значењима, али и ритмом и звуком, уливају се и сливају, лелујају, или једна од друге беже тако једна другу истичући. Вредност речи је у значењима које оне скривају и песник у песми усмерава њихово кретање како би од њих што више добио. Тако је песник у исто време господар, али и роб речи. Он у речима мора пробудити значења која су у њима запретена и притајена као што је у угљу успавана, невидљива ватра. Реч се може доживети и као „запечаћена слика” и у њеном „распакивању” морамо бити пажљиви. О томе у својим записима врло лепо размишља Момчило Настасијевић. Он каже да где није неопходна реч треба ћутати, а „где је неопходно ћутање наизглед и по свему, тек ту проговорити”. То проговарање је „стварна реч”, која наговештава, или изговара, стварну суштину. Ту „стварну реч” песник мора да створи, мора да је пронађе. Та „стварна песничка реч”, како је Настасијевић назива, мора да допре до суштина и да их изрази, она мора да изрази и ћутање. Речи од којих настаје песма јесу као речи код детета кад их учи да их изговора, мучећи се да укроти њихов звук и значења.

Мајка вам је пожелела да вас речи чувају. Јесу ли вас сачувале?

Трудио сам се да испуним ову заветну поруку, али не увек са једнаким успехом, што сопственом кривицом, што кривицом других. Реч не треба да се губи у повицима, у узалудности, у мумлању и свакој искривљености, она треба да учествује у искреном и течном говору, јер ту највише и долази до изражаја њена лепота. Ту је највидљивије оно што она носи. Јер, „у почетку бјеше ријеч... Све је кроз њу постало и без ње ништа није постало што је постало”.

У ноћи, која је густа као тесто, чује се песма. Ником није до песме, а неко, ипак, пева. Можда нас песма и овога пута спасе?

Ако песма не може да промени свет, а не може, може бар да сведочи како се тај свет мења, може да покуша да нас спасе, пружајући нам уточиште и могућност другачијег, исконскијег и искренијег сагледавања стварности. Али, то отвара и друга питања, пре свега какав је наш однос уопште према култури, према књизи и књижевности. Чини ми се да је то све код нас гурнуто на маргину, у други план. А Бродски каже, са чиме се није тешко сложити, да треба читати поезију како би се развио добар укус у књижевности, јер је поезија најкондензованији начин преношења људског искуства.