Маскенбал

Ово није прича о једној изложби, већ размишљање о српској интелигенцији данас. Једно је бити у принципу против било каквих забрана кад су у питању културне манифестације, а друго је имати слуха за елементарну политичку пристојност с обзиром на тренутак у којем се Србија налази. Можда је наивно тражити од неких невладиних организација да имају слуха за политичку коректност, тек најава понављања изложбе на којој је лик Адема Јашарија приказан као нека врста модерне поп иконе изазваће сигурно и нове реакције. Да ли су концептуалисти те изложбе свесно ишли на тај ефекат, да ли некоме заправо и треба сва гужва, која се дигла око тога, да би се оправдало сопствено постојање и делање у атмосфери „те и такве Србије” у којој се насилним путем спречавају изложбе, или је то стара прича о крајностима које се дотичу? Можда је склероза заиста боља него „Образ”?

Културна јавност Србије на све то одговара зевањем. Јер, борити се демократски против неких појава у култури могуће је само сопственим културним стваралаштвом. То је та област слободе, или некада, мање-више, разрађени поступак интелектуалног тероризма и дезинформација. Јер, левичарска интелигенција често је грешила у разметању хуманизмом. Од Маоа, Че Геваре, Пола Пота до, каквог ли апсурда, Адема Јашарија?

Интелектуалци се нису увек добро показали у српској политици у последњих сто година. Да ли су они задржали елитистички, скоро снобовски презир према српској политичкој свакодневици без обзира на садашњу драматику догађања око јужне српске покрајине? Или су дозволили да здрав историјски скептицизам прерасте у опасно непоштовање ерудиције? Чињеница јесте да је демократизација Србије убризгала огромну виталну снагу у српску интелигенцију, али је свакако проблем што истовремено није дошло и до позитивних промена социјалног статуса те интелигенције. Можда је зато српска интелигенција данас „бистрије главе, али слабије кичме”?

Изложба са „поп иконом” Јашаријем управо сада, инциденти око те изложбе и инсистирање да се „та ствар до краја кроз изложбу објасни”, то је додатни позив „десничарима” у Србији да се активирају. Иако, мислим да је код нас политичка географија релативно условна, јер се управо око питања Космета и уласка у ЕУ не могу прецизно одредити ни „центар”, ни „левица” ни „десница”.

У том контексту, активности „Образа” и нису случајне. Они немају куда да одступе, јер у друштву почиње отворена борба у којој су позиције одређене са готово математичком прецизношћу: „за Европу”, или „против Европе”. И то се импутира као развође. Космет званично није развође.

У једној виталној, здравој демократској земљи интелектуалци не би требало да инсистирају на поштовању, на аутоматском и некритичном прихватању њихових идеја и када је култура у питању. Или можда управо зато што је култура у питању. Здрав политички систем који функционише тражи рационалну дискусију, спремност да се води рачуна о разумним аргументима и поштује дубоко знање.

Без знања, политичкој, па и културној дебати недостаје визија. Све остало је цинична препирка. Маскенбал!