Године изазова за ЕУ

Када је долазећи на чело Европске комисије Жан-Клод Јункер најавио да за време његовог петогодишњег мандата неће бити даљег проширења Европске уније, многи су сматрали да је дао погрешан сигнал земљама западног Балкана које желе чланство у ЕУ. Међутим, из данашње перспективе Јункерова изјава звучи као нешто најискреније што је могао да каже. И то не само због спорих реформи балканских земаља, већ пре свега због чињенице да је ЕУ заузета сопственим преиспитивањем више него икада.

Убедљива изборна победа Дејвида Камерона приближила је Британију референдуму о останку у ЕУ, али и ЕУ расправи о томе да ли и какве нове уступке Британци могу да добију унутар уније. И док се Камерон нада да ће успети да убеди европске партнере да промене оснивачке акте ЕУ, најмоћнија жена света и засад најнепопуларнији француски председник већ имају одговор: не. Ангела Меркел и Франсоа Оланд не одбијају промене Лисабонског споразума због тога што нису спремни да Британцима дају уступке, већ неће да ризикују да промена уговора не добије подршку националних парламената или бирача на референдуму.

Такав удар не желе па и по цену одласка Британије из ЕУ. Штавише, дуо „Меркланд” је већ припремио документ којим желе јасно да свима ставе до знања да не одустају од евра, већ да желе да од еврозоне направе политичку унију – Европу првог реда чија ће економија бити јача захваљујући јединственој економској и пореској политици.

Премда „Меркланд” настоји да помири немачко инсистирање на финансијској дисциплини са француским жељама да се више улаже у пројекте, канцеларка и председник не могу да заобиђу чињеницу да бунт све више одјекује Европом.

За пољског председника изабран је, како виде у Бриселу, пољски Виктор Орбан, чиме се алудира да је Варшавом завладао евроскептицизам. Ништа мање политичке промене не заобилазе ни скандинавске демократије, од Финске где је промењена влада до Данске где би на изборима премијерку Хеле Торнинг Шмит могла да скине антиимигрантска странка. Када се томе дода победа Сиризе у Грчкој и све извесније промене у Португалији као и успех Подемоса у Шпанији, без сумње је то да је цела ЕУ ушла у године изазова и неминовних промена.

Док неки прижељкују њен распад, много извесније је да ће ЕУ морати да се суочи са тиме да бирачи и све више чланица ЕУ гласа из протеста. Делом због кризе, а већим делом због осећаја да Европа клизи у такозвану постдемократију у којој о свему одлучују људи које они нису бирали на изборима и не могу да их ефикасно контролишу. Синоним за те људе које нису бирали постао је Брисел, а пошто не успевају да се изборе против политике Брисела онда дижу глас против целе ЕУ. То је изазов на који „Меркланд” неће моћи тек тако да кажу не.