Клод Моне импресионирао Немце

Од нашег дописника

Франкфурт – Међу кустосима музеја широм света влада мишљење да је за изузетно посећену изложбу довољно само да на једном месту буде изложено што већи број дела Клода Монеа. Чини се да су се овим неписаним правилом водили и у франкфуртском Музеју Штедел, који ове године обележава 200 година откад је бизнисмен и банкар Јохан Фридрих Штедел оставио грађанима Франкфурта сву своју имовину у којој је била и уметничка колекција која је бројала 500 дела немачког и холандског барока.

Два века откад је Штедел на немачком говорном подручју постао први грађанин неплемићког порекла који је основао уметничку академију и јавни музеј, испред музејског здања на обали Мајне свакодневно се виде дуги редови. Изложба „Моне и рођење импресионизма” бележи рекордну посећеност па је њено трајање и продужено све до 28. јуна.

Премда међу изложених стотинак дела има највише Монеових, не мање запажена су дела и осталих импресиониста, попут Едгара Дега, Едуара Манеа, Огиста Реноара, Алфреда Сислија и Камија Писароа. Значај изложбе увећава и то што су ту дела и из њујоршког Метрополитен музеја, париског Орсеја, лондонске Националне галерије, берлинског Државног музеја....

Изузимајући упечатљиве париске мотиве, изложена дела неописиво приказују, с једне стране, Нормандију као родно место импресионизма, а с друге стране, развој Монеовог стваралаштва у којем он све више бежи од реализма ка дематеријализацији облика највидљивијој на слици „Руанска катедрала”. Ти нормандски тренуци – када пада киша или ће ускоро падати док сунчани зраци пролазе кроз влажан ваздух – избијају са безмало свих слика импресиониста. То дифузно светло сунчавих зрака после или уочи кише добро је познато Немцима па се можда и у томе крије популарност ове изложбе у финансијском центру најјаче економије Европе.

Додуше, превелико интересовање посетилаца и поприличне гужве испред изложених слика стварале су минулих недеља влажан ваздух и у просторијама Музеја Штедел, а све то је уз дискретно осветљење стварало посетиоцима импресионистички дифузни поглед и на саму изложбу. Овај, многима не баш најпријатнији, осећај помутио је импресије изложбом, али је „спас” свако могао да нађе у богатој сталној поставци овог франкфуртског музеја. Ремек-дела Ботичелија, Ван Ајка, Пикаса и бројних старих мајстора, као и модерних попут Ендија Ворхола, право су освежење пред наставак уживања у делима импресиониста које опседају групе посетилаца са водичима.

Ипак, ни гужве не могу да спрече посетиоца да увиди какав је био пут Монеовог уметничког истраживања у којем је настојао да не прикаже само природу  или материју предмета, већ променљиву игру светлости постижући утисак треперења на сликама.

„Током времена сам прогледао, истински схватио природу и научио чак и да је волим”, рекао је својевремено Моне, што можда најбоље указује на његову посвећеност природи.

Због тога га је Едуар Мане сматрао „Рафаелом воде”, а за Сезана је Моне био „само око”. Упркос свему томе, за живота му званични кругови у Француској никад нису одали признање, нити је држава од њега купила иједну слику. Оне се сада ипак налазе у француским државним музејима, али су поклони или их је држава много касније купила од приватних колекционара.

У колекцији Музеја Штедел је његова слика „Ручак” из 1869. која је јединствена по томе што је први Монеов сликарски искорак у приказ сцена свакодневног живота. Осим тога, ово је била и његова провокација уметничким неписаним правилима тог времена, будући да је сцене из приватне свакодневице приказао на великом формату – 2,31 метар са метар и по – што су димензије претходно биле ексклузивно намењене за историјске слике или слике владара. Овим ремек-делом он је разбио тадашњи табу.

Док је ово дело добро познато, франкфуртска изложба даје увид и у широј публици мање познатом раду импресиониста – као карикатуриста. Моне је, на пример, још као младић почео да ради карикатуре које је излагао по излозима дућана. Тако га је запазио локални сликар Ежен Буден и почео да га води са собом кад год би ишао да слика пејзаже што је потом и одредило Монеову уметничку судбину.

Међутим, и остали импресионисти су били запажени карикатуристи тог доба, а поставка у Франкфурту показује и ванвременску актуелност ових радова, будући да и данас карикатуре изазивају смех посматрача. Због тога ова изложба представља не само приказ рађања импресионизма, већ и праву детаљну уметничку биографију Клода Монеа.